FRIDUME, NE BUDI PIČKA: stranac - Matan (Red, 2018)

Pretpostavljam da se stranac ne bi toliko naljutio, i da bi shvatio, da mu se nakon slušanja ovog albuma najebem majke.
Možda bi se više naljutio, i to s pravom, da mu se najebem oca.
Tate.

Čikam vas da ovo preslušate, a da vam suze ne iscure iz oba oka. Čak i u sred kancelarije u kojoj ste zarobljeni u sred dana, jer ste budalasto pomislili da vam muzika ne može ništa, a naročito ne u sred kancelarije u sred bela dana gde vas drugi nepoznati ljudi štite od vas samih.
Čikam vas!

Možda će nešto ostati izgubljeno u prevodu, možda vaš tata nije bio gde je trebalo kad je trebalo ili možda vi niste, ali ovaj stranac, iz Dobrkovića (negde u Hrvatskoj), pribiće vas toliko uz sebe na samrtnoj postelji svoga oca da isprva nećete znati da li je pristojno da kliknete "stop" na plejeru i diskretno odšetate u uzaludno bekstvo koje i vas čeka ili da ostanete sa njim i nepristojno virite u ono što i vas čeka. Ili vas je čekalo. Ili će. Vašu decu.

Pišem pod utiskom. Jednog slušanja.
Jer nisam siguran da želim da kroz sve prođem ponovo.
(Zavidim autoru na snazi da to uradi kreiranjem Matana)

Svuda ćete pročitati, pa i ovde, da je Matan, album o ocu koji umire i o sinu, koji sada živi u Irskoj, koga savest grize iz hiljadu razloga, što nije uz oca, što je otišao, što nema dece (da obraduje oca), što ne može da mu pomogne, što se seća, pa ga ga sećanja lome i guše (pa ih snima, pa nam to pušta), što ima nekog kunića, koga je ostavio u Hrvatskoj, pa kao otac brine o njemu (kad su mu sinovi otišli...).
Strašne su pećine u koje život mora da se zavuče, u nadi da će s druge strane naći izlaz. Ili svetlo.

Svuda ćete pročitati, pa i ovde, da je Matan kao spoken word, rap, radio-drama, simulacija direktnog prenosa, rekonstrukcija najintimnijih trenutaka, prčkanje pincentom po dnudnudnu srca i skupljanje mrvica. Sa glasom u prvom planu, sa "zvucima" koji kroje kontekst, sa popovima koji poje i melodijama i orguljama koje tek povremeno, po potrebi, provire. Sve ima smislu, sve je dobro promišljeno i odmereno. Sve je pitko. Sve se nastavlja jedno na drugo, od omota do snimka koji je poslednja "pesma" ovde, od detinjstva do srednjih godina.

Prvi put sam se s nečim sličnim susreo na albumu A Crow Looked At Me, Mount Eerie, na kome Phil Elverum priča i prepričava smrt svoje supruge Genevieve, dijagnozu, praznu kuću, šta reći dvogodišnjoj ćerki... Nisam bio oduševljen ponuđenim voajerizmom, možda mi je čak, dok nisam čuo živu izvedbu istog prošle godine, sve bilo i malo "neukusno". Ali slušati na (srpsko-)hrvatskom sina koji priča i prepričava smrt svoga oca od raka pluća, još je bliže, jasnije, teže, nepodnošljivije, interesantnije... da ti se najebem mile majke!

Teško je ovaj album preporučiti.
Čini mi se da on svoju snagu gubi svakim narednim slušanjem. Tj našim navikavanjem na njega (u čemu je možda i poenta?).
Možda ga i nema smisla dvaput slušati (još uvek odolevam).
Ali taj prvi put...
Taj jedini put...
... mora(će)te da čujete. Da prisustvujete. Da budete tu.

SELEKTAH: 10/10