Ako ćete ove godine, ili samo jednom u životu, pogledati jedan film o ratu...
(ову рецензију, с нарочитом нежношћу и препоруком, посвећујем свом драгом пријатељу Огњену, искреном борцу за ”српску ствар”)
Dokumentarac Petera Jacksona (on ga je posvetio svom dedi, učesniku Prvog ("Velikog") Svetskog rata), u suštini se bavi dvema stvarima. S jedne, imamo gledaoce projekcije (četvorosatnog!) dokumentarnog filma Leaving Neverland, o navodnim žrtvama seksualnog zlostavljanja od strane Michaela Jacksona, kojima je festival Sundance- gledaocima, ne žrtvama! - ponudio medicinsku pomoć u holu bioskopske sale za slučaj da ne mogu da podnesu stvari iznesene u filmu. S druge strane, imamo petnaestogodišnjake koji su lagali da imaju šesnaestipo godina (a trebalo je da imaju najmanje 18, ili, čak, 19!), da bi otišli u rat, i tamo se pridružili svojima u odbrani domovine od "Kajzera".
Dok ove prve Jackson ostavlja našem zamišljanju i slobodnovoljnom kontrastiranju onome čime se bavi, ove druge dočarava nam od trenutka u kome ih rat zatiče u školama, njivama, obućarskim radnjama, ulicama, pred prvim poljupcima. I potom ih sa osmehom uzima pod ruku i jednog za drugim paradnim korakom odvodi da se prijave i otisnu, u nepovrat, kako se većini učinila destinacija na koju su krenuli.
Jacksonov dokumentarac sve vreme prati naracija preživelih veterana (čujemo im samo glas) protkana svežeobojenim, dokumentarnim slikama/snimcima. Glasovi zvuče neočekivano raspoloženo, čak i kada gutaju kofe gorčine i sećaju se nezaboravnog. A podmlađeni snimci prvo krckaju našu percepciju naviklu na distancu "istorijskih" crno-belih snimaka. Mladi u rovovima, redovima odjednom deluju neobično "živo", tu, ne-istorijski, skoro kao utekli sa instagram-storija or whatever. Jackson ih uredno i stoički prati u svim etapama, od osmeha ukrcavanja, do osmeha druženja i vežbanja, do osmeha prvog metka, do osmeha u rovu, pored pacova, creva, crnih i naduvenih tela, vode do pojasa, čizama s nogama u gangrenama zaglavljenim do kolena, do osmeha prvog napada, prve otkinute noge, prve pogibije... Priča teče.
"Veliki" rat iz priče ovih (sada) ljudi i nije bio... nešto. A naročito ne nešto "veliko". Svi se slažu, zajedno sa zarobljenim "nemcima", da je bio nešto nepotrebno. I da je svako rešenje bolje od rata. Neporecivost ove jednostavne istine, kada bude baš tako formulisana, apsolutno prolazi kroz vaše srce bez želje da se ikada debatuje.
Ono što fascinira jeste neka vrsta rutine, odlučne pomirljivosti, da se kroz to što se mora prođe. Nacija, imperija, domovina su bili ugroženi. Ali, kakva je to nacija bila? Najjača nacija, najjača imperija, najjača domovina na svetu! U tom trenutku. Niko i ništa nije bio, niti smeo da bude, jači od Velike Britanije. Zato je odlazak u rat "za nju" bio nešto što se mora i što, svakako i neverovatno očigledno- nije teško!
Svi mi koji se pitamo- kako i zašto Kosovo nije naše, niti zašto neće nikada više biti, u suštini ne želimo da odgovorimo na pitanje- da li je Kosovo nešto za šta bi život dali? Ja ne. Vi? Kod "Engleza" nije bilo dileme- oni bi život dali. Ona Velika Britanija je vredela takve žrtve. Ne bih stavio mnogo para na to da bi danas vršnjaci tih Engleza isto darivali oltar i ove "breksitanične" Britanije. Srbija u kojoj živimo, a Kosovo još manje, ne vredi davanja života. Soriška. Kao što rekoh, samo pođite od sebe, i nastavite put. Srešćete u čitulji svoje istomišljenike skoro sigurno. Ali, Srbija "Velikog rata" je, izgleda, vredela davanja života. Jer da nije bilo tako ne bi dve trećine muške populacije izginulo u tom ratu za nju. Apsolutno sam siguran- sa istim entuzijazmom i rutinskom "dužnošću" kao njihovi saborci iz Engleske. I verovatno istim zaključcima i utiscima.
U tom smislu, gledajući They Shall Not Grow Old mi gledamo i naše Srbe u telima i osmesima Engleza. Ista ljudska đulad, ista pomirljivost, ista dužnost, ista uzaludnost, ista politika, iste rane, isti ponos, ista pobeda. Isti povratak. U društvo koje ih je dočekalo nalepnicama "da ne zapošljavaju veterane", u društvo nespremno da ih razume, da prihvati, čak i da sasluša šta su preživeli, ili da im objasni- zašto? A oni su morali da nastave da žive. Neodrasli u grobovima, neodrasli u sebi.
Put do Kosova popločan bilo kakvim ratom nije put kojim će to Kosovo ikada više biti naše. Onaj, neki drugi, koji vodi pravljenju jake i moćne Srbije, zemlje kojom će se njeni stanovnici ponositi, možda bi mogao da bude. Jedini. They Shall Not Grow Old govori i o tome. Jer i Srbija, baš kao i Britanija danas, ima samo pogrešnu predstavu o sebi, koja ni malo ne odgovara realnosti. I, što je najstrašnije, ne odgovara nimalo slici koju njeni stanovnici nose u srcu o njoj.
A onda se iz takvih razmišljanja vratite na onu drugu stvar, ehm, kojom se Jackson bavi u ovom filmu- a to je kako Amerika tj Sundance festival brine o svojim gledaocima i upitate se kakvi li su to gledaoci i da li bi oni sličnu pomoć tražili i tokom gledanja filma ovog Jacksona... I šta bi tek bilo da se od njih zatraži da krenu u neki, "Veliki" rat?...
Pa, još za Kosovo...
SELEKTAH: 10/10
(ову рецензију, с нарочитом нежношћу и препоруком, посвећујем свом драгом пријатељу Огњену, искреном борцу за ”српску ствар”)
Dokumentarac Petera Jacksona (on ga je posvetio svom dedi, učesniku Prvog ("Velikog") Svetskog rata), u suštini se bavi dvema stvarima. S jedne, imamo gledaoce projekcije (četvorosatnog!) dokumentarnog filma Leaving Neverland, o navodnim žrtvama seksualnog zlostavljanja od strane Michaela Jacksona, kojima je festival Sundance- gledaocima, ne žrtvama! - ponudio medicinsku pomoć u holu bioskopske sale za slučaj da ne mogu da podnesu stvari iznesene u filmu. S druge strane, imamo petnaestogodišnjake koji su lagali da imaju šesnaestipo godina (a trebalo je da imaju najmanje 18, ili, čak, 19!), da bi otišli u rat, i tamo se pridružili svojima u odbrani domovine od "Kajzera".
Dok ove prve Jackson ostavlja našem zamišljanju i slobodnovoljnom kontrastiranju onome čime se bavi, ove druge dočarava nam od trenutka u kome ih rat zatiče u školama, njivama, obućarskim radnjama, ulicama, pred prvim poljupcima. I potom ih sa osmehom uzima pod ruku i jednog za drugim paradnim korakom odvodi da se prijave i otisnu, u nepovrat, kako se većini učinila destinacija na koju su krenuli.
Jacksonov dokumentarac sve vreme prati naracija preživelih veterana (čujemo im samo glas) protkana svežeobojenim, dokumentarnim slikama/snimcima. Glasovi zvuče neočekivano raspoloženo, čak i kada gutaju kofe gorčine i sećaju se nezaboravnog. A podmlađeni snimci prvo krckaju našu percepciju naviklu na distancu "istorijskih" crno-belih snimaka. Mladi u rovovima, redovima odjednom deluju neobično "živo", tu, ne-istorijski, skoro kao utekli sa instagram-storija or whatever. Jackson ih uredno i stoički prati u svim etapama, od osmeha ukrcavanja, do osmeha druženja i vežbanja, do osmeha prvog metka, do osmeha u rovu, pored pacova, creva, crnih i naduvenih tela, vode do pojasa, čizama s nogama u gangrenama zaglavljenim do kolena, do osmeha prvog napada, prve otkinute noge, prve pogibije... Priča teče.
"Veliki" rat iz priče ovih (sada) ljudi i nije bio... nešto. A naročito ne nešto "veliko". Svi se slažu, zajedno sa zarobljenim "nemcima", da je bio nešto nepotrebno. I da je svako rešenje bolje od rata. Neporecivost ove jednostavne istine, kada bude baš tako formulisana, apsolutno prolazi kroz vaše srce bez želje da se ikada debatuje.
Ono što fascinira jeste neka vrsta rutine, odlučne pomirljivosti, da se kroz to što se mora prođe. Nacija, imperija, domovina su bili ugroženi. Ali, kakva je to nacija bila? Najjača nacija, najjača imperija, najjača domovina na svetu! U tom trenutku. Niko i ništa nije bio, niti smeo da bude, jači od Velike Britanije. Zato je odlazak u rat "za nju" bio nešto što se mora i što, svakako i neverovatno očigledno- nije teško!
Svi mi koji se pitamo- kako i zašto Kosovo nije naše, niti zašto neće nikada više biti, u suštini ne želimo da odgovorimo na pitanje- da li je Kosovo nešto za šta bi život dali? Ja ne. Vi? Kod "Engleza" nije bilo dileme- oni bi život dali. Ona Velika Britanija je vredela takve žrtve. Ne bih stavio mnogo para na to da bi danas vršnjaci tih Engleza isto darivali oltar i ove "breksitanične" Britanije. Srbija u kojoj živimo, a Kosovo još manje, ne vredi davanja života. Soriška. Kao što rekoh, samo pođite od sebe, i nastavite put. Srešćete u čitulji svoje istomišljenike skoro sigurno. Ali, Srbija "Velikog rata" je, izgleda, vredela davanja života. Jer da nije bilo tako ne bi dve trećine muške populacije izginulo u tom ratu za nju. Apsolutno sam siguran- sa istim entuzijazmom i rutinskom "dužnošću" kao njihovi saborci iz Engleske. I verovatno istim zaključcima i utiscima.
U tom smislu, gledajući They Shall Not Grow Old mi gledamo i naše Srbe u telima i osmesima Engleza. Ista ljudska đulad, ista pomirljivost, ista dužnost, ista uzaludnost, ista politika, iste rane, isti ponos, ista pobeda. Isti povratak. U društvo koje ih je dočekalo nalepnicama "da ne zapošljavaju veterane", u društvo nespremno da ih razume, da prihvati, čak i da sasluša šta su preživeli, ili da im objasni- zašto? A oni su morali da nastave da žive. Neodrasli u grobovima, neodrasli u sebi.
Put do Kosova popločan bilo kakvim ratom nije put kojim će to Kosovo ikada više biti naše. Onaj, neki drugi, koji vodi pravljenju jake i moćne Srbije, zemlje kojom će se njeni stanovnici ponositi, možda bi mogao da bude. Jedini. They Shall Not Grow Old govori i o tome. Jer i Srbija, baš kao i Britanija danas, ima samo pogrešnu predstavu o sebi, koja ni malo ne odgovara realnosti. I, što je najstrašnije, ne odgovara nimalo slici koju njeni stanovnici nose u srcu o njoj.
A onda se iz takvih razmišljanja vratite na onu drugu stvar, ehm, kojom se Jackson bavi u ovom filmu- a to je kako Amerika tj Sundance festival brine o svojim gledaocima i upitate se kakvi li su to gledaoci i da li bi oni sličnu pomoć tražili i tokom gledanja filma ovog Jacksona... I šta bi tek bilo da se od njih zatraži da krenu u neki, "Veliki" rat?...
Pa, još za Kosovo...
SELEKTAH: 10/10
ko je ognjen?
ReplyDeleteУф промакао ми је овај текст док сам јачао своје српство ландрајући по једној земљи НАТО пакта. Крупне речи и озбиљне теме су начети, ова десетка обавезује тако да ћу се повући сада у своје одаје да изконзумирам ово.
ReplyDeleteУ светлу твог закључка најупечатљивија слика ми је што се у готово свакој масовној сцени у којој несрећници бауљају по рововима, укрцавају се у сточне вагоне и бродове, пуне мањерке и играју као деца буде бар један делија који нас стреља право у очи кроз објектив. Са све овим Френсис Бејконовским ефектом који предпоставаљам проузрокује колоризација делује апсолутно као да нас разочарано гледа а не да се чуди првом камерману којег је видео. Потресно.
ReplyDelete