U rediteljskoj karijeri (slikara) Juliana Schnabela kojom uglavnom dominiraju ekranizacije biografija raznih znamenitih (ili i) bizarnih ljudi poput Basquiata, kubanskih pesnika ili urednika modnih časopisa, ovo je tek drugo dočaravanje života jednog slikara. I prvi Schnabelov izlazak iz XX veka.
At Eternity's Gate će vas svojim prvim scenama uplašiti (onim što ja doživljavam kao) "studentskim pristupom" koji kameru unosi u nozdrve glumcima, a potom je neprekidno ljulja ispred njihovih lica, kao da smo na barci, a ne na tlu Francuske u drugoj polovini XIX veka, dok montaža roji scene i dijaloge i mi se borimo da sve pohvatamo, a film dešperatno pokušava da pobegne od "klasičnog" pristupa kostimskoj drami. Međutim, nešto kasnije taj agresivni "moderni" pristup se obuzda, a neka rešenja (poput efektnog eha dijaloga koji se ponavljaju nakon što ih glumci izgovore) nalaze svoje mesto u nekakvoj psihološkoj analizi poznog doba čuvenog slikara.
U jednoj replici Van Gogh će reći da ga ravna polja francuskog juga podsećaju na večnost, a kako je tamo i završio život i karijeru, onda ime filma i ono što nam on donosi treba da shvatimo kao prikaz Vincenta na vratnicama te večnosti.
Neke naročite radnje nema. Gledalac uglavnom vreme provodi prepoznajući junake koji figuriraju u Vincentovom životu, bilo kako njegovi stubovi, bilo kao modeli koji su završili na čuvenim slikama. Radnju vode geografska pomerenja, iz Holandije u Pariz, potom u Arles, pa u ludnicu, pa iz nje, i na svima njima, Schnabel nam još malo osvetla raspad Vincentove psihe tj okolnosti unutar kojih ovaj slikar finišira najplodniji deo svoje karijere (75 slika za 80 dana, kaže nam telop na kraju).
Sve što u At Eternity's Gate valja je Willem Dafoe, i sa izuzetkom još uvek neodgledanog Vice, čini mi se da on od ponuđenih ubedljivo najviše zaslužuje Oskara za mušku ulogu, jer njegovo predavanje junaku, jednom kada prevaziđemo džizusolike poze širenja ruku u žitu i prepuštanju milovanju vetra, zaista je iskreno, posvećeno i duboko. Njegov Vincent je jedan čovek koji nije samo na ivici večnosti, već neprekidno u limbu šizofreničnih vizija i želje da pusti sidro u nekoj realnosti. On je čovek koji čezne za toplinom, ali i za mirom, tj ostavljenošću na miru. Sve vreme mi je delovao kao neko ko sedi u čekaonici i čeka da ga prozovu, a za to vreme mora da trpi teror neprekidnog pomeranja i ustupanja mesta drugim ljudima.
Schnabel je duplim ekspozicijama slike i tona vešto koristio najstarije ekspresionističko oruđe da dočara mentalna stanja koja su, valjda, primarno i inicirala taj umetnički pravac i ono što je posebno zabavno u ovom filmu jeste što ih on eksploatiše više i bolje u eksterijerima, koji su retko bili ekspresionistički seting. Vincentov svet nije isčašen samo u skučenom prostoru njegovih soba i podruma, već i pod nebom, na vetrometini nepreglednih njihva. Otuda je njegova paranoja još snažnija i pogubnija.
Schnabelov film, iako unesen junacima u lice (na manjim distancama od onih koje je Van Gogh imao od predmeta svojih slika), nije naročito emocionalan, ali nije ni istorijski distanciran. Mislim da Schnabelova kamera figurira kao deo paranoje oko Vincenta, kao da čitav film nastaje iz oka tog sveta koji se motao oko njega.
Na kraju, neka tuga se poput vlage skupi, pred prizorom mrtvog Vincenta okruženog njegovim položenim slikama- čovekom koji pred našim očima nije osetio ili ulovio topao i dubok ljudski zagrljaj.
SELEKTAH: 7/10
No comments:
Post a Comment