DELI GIRLS - I Don't Know How To Be Happy (Sweat Equity)

Kurirajući ovogodišnji KUP MAARE, Dragan Ambrozić je između ostalog pomenuo kako primalna energija Violent Femmes i dalje efektno pokreće mlade ljude koje je izložio njihovom prvom albumu.
Ja nisam više mlad.
Ja sam večito mlad.

Deli Girls prave muziku koju bih vam ja pravio
da mogu
da hoću
danas.

Mislio sam da iza vokala stoji žena (u najširem smislu te reči). Zove se Danny. Ali možda je u pitanju pitbul (ne)pušten sa lanca.
Iskrenost? U ovakvoj muzici? Često postaje nepotreban predmet diskusije. Ne interesuje me da li se Danny kara sa Elonom Muskom dok Grimes ne gleda (ili baš tada) i najveći joj je problem kako da se ne udavi u njegovim milijardama (ako su pare jedino merilo nečije potrebe za iskrenošću). Meni zvuči dovoljno iskreno.

I'd Rather Die je (verovatno) najbolja stvar koju sam čuo ove godine.
Može da vam pojede bebu ako je ostavite samu sa njom.

Deli Girls su iz Njujorka. Danny i Tommi. Ovo im je drugi album. Traje ni 20 minuta. Ili je to utisak.

U mojoj glavi ova muzika saundtrači scenario koji pišem ovih dana. O nekom triju. Ali ne muzičara. Prija mi što Danny laje, a ne peva, što urla i ujeda, trga, kida, što krv šiklja. Što Tommi ispod pušta udare na sintisajzeru, kao da svira na mašini za mlevenje mesa, čuj mene mesa, za mlevenje Death Grips. Death Grips su pičkice nad pičkicama u odnosu na Deli Girls.
Ako postoji raj, Keith Flint ovo sad tamo sluša.

Naporno je.
Ali da se zavrckati guzom uz ovaj nojz. Tražite zid da glavom udarite, ili.
Imam brdo problema. I svi su mi u glavi. Zujanja i kratkih spojeva. Koja gladna deca ne bi razumela. Ona na samrti još manje.
Samopovređivanje zvukom?

Možda vi to nećete razumeti.
Ali krajnje je vreme da to prestanem da doživljavam kao moj problem.

SELEKTAH: 10/10