Iako očekujem da će to izazvati najpogrešnije moguće interpretacije, ono što je ovde ostavilo najveći utisak na mene jeste koliko Seine zvuče kao... srpski bend
Sad vas molim da napravite pauzu i ponovo pročitate prethodni pasus i priznate sa koliko sam gracioznosti ispleo rečenični tok. Jer to se retko viđa.
I u muzici Seine, koji nisu one-woman-show kao što sam mislio (već muški dvojac!), ima nešto od te teatralnosti ili kabaretizma (kako sugeriše njihov izdavač u promo materijalu). On je najočigledniji u direktnim autorovim obraćanjima slušaocu tj satiričnim auto-sprdnjama koje pravi na račun (lažne) činjenice da bend peva isključivo o novcu i njegovoj važnosti za život. I tada, kao u pesmi Treba, Seine, podsećaju na nepreželjane beogradske sprdače Činč, koji su negovali sličan apsurdan humor, i teatralni koncept.
Međutim, ta pesma samo je frindž moje teze da su Seine (kao) "srpski bend". Ukrštanje roka i krauta u cilju kreiranja art roka koji je naglašenije ritmičan (čak i kad ritma nema) tradicija je inherentnija srpskoj rok zajednici, naročito onoj devedesetih (i kasnije), nego hrvatskoj. A zahvaljujući bendovima kao što su Darkwood Dub na teritoriji naše zemlje kreirana je skoro i pod scena koja bi se mogla definisati kao pod-Darkwood Dub (sa bendovima poput... pa, bacite se kamenom na poslednjih četvrt veka srpske rok scene i pogodićete neki sigurno). Naravno, ove tradicije datiraju sve do korena jugoslovenskog novog talasa i bendova poput Lune ili Šarla Akrobate tj Discipline Kičme (čak i Boya). Njihov pristup rok muzici jedna je od kičmi modernog srpskog rokenrola.
No, to je samo jedna linija priče koja nas dovodi među (nove) srpske rok bendove, poput Petrola (RIP?), Bitipatibi, Lire Vege (RIP?), Pozorišta Šešira, Mrava (RIP?), Trenja, Igralom, Turista, Hoda, Dogs Of Kavala, Crnog Deteta, Trikoa... sa kojima Seine svakako imaju više zajedničkog nego sa bilo kojim drugim bendom hrvatske (pa čak i slovenačke) scene.
Dobra vest, naročito za hrvatske nacionaliste, jeste da većina pomenutih bendova, kao i Seine, deo svog muzičkog izraza duguje londonskoj Too Pure etiketi i bendovima koji su bili perjanice njenog početka, sirovim kraut-rok atrakcijama poput Th' Faith Healers (iz kojih su kasnije potekli Moonshake i Laika), zatim Stereolab, Long Fin Killie, pa i Pram. Svi oni svirali su džez svirajući rok, svi oni muzicirali su kao da su u progrok bendu odvaljenom od droga, ali ne želeći da izgube sirovost i neposrednost rok izraza. Muzika se kotrljala, nafilovana neobičnim instrumentima ili elektronskim pomagalima, ali gitara je prašila preko svega toga, dok su vokali glumili lenjost, parajući uši. Seine deluju kao ekstenzija tog zvuka, i to je kompliment. I tako zvučeći oni fino uplovljavaju u luku (novog) srpskog roka, koji već dekadu duže, ako mene pitate, ne ume da isplovi iz iste.
Iz nekog razloga, Seine sam samo puštao u svom fabuloznom šou (kako kom?!), a nisam pisao o njihovom debiju Sno Sna. Zahvaljujući tom "čisto audio" kontaktu ostao je osećaj da je Seine=žena, a zapravo je muški duo kojim precedava androgeni vokal Ivana Ščapeca (u bendu je još i bubnjar Dimitrije Petrović). Lepota pomenutog vokala naročita je u "nadgrobnoj" Pitaju, koja kao i Treba pretresa temu bavljenja novcem, jer rekvijemski ambijent i žalopojni Ščapec prave duhovit kontrapunkt sadržaju. Ovde koristim priliku da istaknem da humor, iz nekog razloga, i dalje ostaje oruđe hrvatskog rok podmlatka, dok su srpski bendovi skoro bez izuzetka (ajde, kažite koji!) lišeni istog i smrtno odani svom rok pozivu kao da nastupaju isključivo na vojnim paradama.
Seine zvuče sigurno unutar zvuka koji su ovaplotili i taj zvuk van ovog našeg regiona pre je retka egzotika nego nekakav trend. Možda će aktuelna reizdanja prvih Stereolab albuma nešto da promene, ali čisto sumnjam. Ova muzika traži skoncentrisanost slušaoca, a mladi su pred zahtevom za tako nečim sve nemoćniji, a na ruku (im) ne ide ni to što je album kao format devalviran kroz koncept strimovanja i čeripikovanja (čemu se još jedino smisleno opiru novi mladi džezeri). Na sve to, i uprkos talasima humora, 22 je jedan tmuran i ne tako prohodan album, koji se nihilistički bavi nebom, a, što je sasvim neobično za hrvatske bendove, promišlja i korumpiranost rata i svih priobalnih aktivnosti istog, što ne može, a da se ne protumači kao patriotska kritika hrvatskog boga rata i njegovih dvadesetvekovnih dejstava. Pesma El Zlo, koja se bavi ovim poslednjim, možda je i najbolja na albumu, neprekidno menjajuć i tempo i teksturu tokom svog sedmominutnog trajanja.
Kad dođu u Beograd (a to će biti već 17. maja u klubu Kvaka 22) nema razloga da ih ne dočekamo kao svoje.
SELEKTAH: 7minus/10
John Peel je imao običaj, a to mu je verovatno bila jedina mana iz mog ugla, da svaki put kada se nađe u prilici da predstavi neki istočno-evropski bend ponovi priču kako je jednom putovao po Poljskoj ili "tamo negde", dok je čitava stvar bila iza "Gvozdene zavese", i kako je tom prilikom, rovareći po lokalnim prodavnicama ploča, shvatio da "Istočno Evropljani" imaju, iz njegovog ugla, nepotrebnu potrebu za teatralizacijom koja je, prečesto, osnov njihovog rok nastupa ili zvuka.
Sad vas molim da napravite pauzu i ponovo pročitate prethodni pasus i priznate sa koliko sam gracioznosti ispleo rečenični tok. Jer to se retko viđa.
I u muzici Seine, koji nisu one-woman-show kao što sam mislio (već muški dvojac!), ima nešto od te teatralnosti ili kabaretizma (kako sugeriše njihov izdavač u promo materijalu). On je najočigledniji u direktnim autorovim obraćanjima slušaocu tj satiričnim auto-sprdnjama koje pravi na račun (lažne) činjenice da bend peva isključivo o novcu i njegovoj važnosti za život. I tada, kao u pesmi Treba, Seine, podsećaju na nepreželjane beogradske sprdače Činč, koji su negovali sličan apsurdan humor, i teatralni koncept.
Međutim, ta pesma samo je frindž moje teze da su Seine (kao) "srpski bend". Ukrštanje roka i krauta u cilju kreiranja art roka koji je naglašenije ritmičan (čak i kad ritma nema) tradicija je inherentnija srpskoj rok zajednici, naročito onoj devedesetih (i kasnije), nego hrvatskoj. A zahvaljujući bendovima kao što su Darkwood Dub na teritoriji naše zemlje kreirana je skoro i pod scena koja bi se mogla definisati kao pod-Darkwood Dub (sa bendovima poput... pa, bacite se kamenom na poslednjih četvrt veka srpske rok scene i pogodićete neki sigurno). Naravno, ove tradicije datiraju sve do korena jugoslovenskog novog talasa i bendova poput Lune ili Šarla Akrobate tj Discipline Kičme (čak i Boya). Njihov pristup rok muzici jedna je od kičmi modernog srpskog rokenrola.
No, to je samo jedna linija priče koja nas dovodi među (nove) srpske rok bendove, poput Petrola (RIP?), Bitipatibi, Lire Vege (RIP?), Pozorišta Šešira, Mrava (RIP?), Trenja, Igralom, Turista, Hoda, Dogs Of Kavala, Crnog Deteta, Trikoa... sa kojima Seine svakako imaju više zajedničkog nego sa bilo kojim drugim bendom hrvatske (pa čak i slovenačke) scene.
Dobra vest, naročito za hrvatske nacionaliste, jeste da većina pomenutih bendova, kao i Seine, deo svog muzičkog izraza duguje londonskoj Too Pure etiketi i bendovima koji su bili perjanice njenog početka, sirovim kraut-rok atrakcijama poput Th' Faith Healers (iz kojih su kasnije potekli Moonshake i Laika), zatim Stereolab, Long Fin Killie, pa i Pram. Svi oni svirali su džez svirajući rok, svi oni muzicirali su kao da su u progrok bendu odvaljenom od droga, ali ne želeći da izgube sirovost i neposrednost rok izraza. Muzika se kotrljala, nafilovana neobičnim instrumentima ili elektronskim pomagalima, ali gitara je prašila preko svega toga, dok su vokali glumili lenjost, parajući uši. Seine deluju kao ekstenzija tog zvuka, i to je kompliment. I tako zvučeći oni fino uplovljavaju u luku (novog) srpskog roka, koji već dekadu duže, ako mene pitate, ne ume da isplovi iz iste.
Iz nekog razloga, Seine sam samo puštao u svom fabuloznom šou (kako kom?!), a nisam pisao o njihovom debiju Sno Sna. Zahvaljujući tom "čisto audio" kontaktu ostao je osećaj da je Seine=žena, a zapravo je muški duo kojim precedava androgeni vokal Ivana Ščapeca (u bendu je još i bubnjar Dimitrije Petrović). Lepota pomenutog vokala naročita je u "nadgrobnoj" Pitaju, koja kao i Treba pretresa temu bavljenja novcem, jer rekvijemski ambijent i žalopojni Ščapec prave duhovit kontrapunkt sadržaju. Ovde koristim priliku da istaknem da humor, iz nekog razloga, i dalje ostaje oruđe hrvatskog rok podmlatka, dok su srpski bendovi skoro bez izuzetka (ajde, kažite koji!) lišeni istog i smrtno odani svom rok pozivu kao da nastupaju isključivo na vojnim paradama.
Seine zvuče sigurno unutar zvuka koji su ovaplotili i taj zvuk van ovog našeg regiona pre je retka egzotika nego nekakav trend. Možda će aktuelna reizdanja prvih Stereolab albuma nešto da promene, ali čisto sumnjam. Ova muzika traži skoncentrisanost slušaoca, a mladi su pred zahtevom za tako nečim sve nemoćniji, a na ruku (im) ne ide ni to što je album kao format devalviran kroz koncept strimovanja i čeripikovanja (čemu se još jedino smisleno opiru novi mladi džezeri). Na sve to, i uprkos talasima humora, 22 je jedan tmuran i ne tako prohodan album, koji se nihilistički bavi nebom, a, što je sasvim neobično za hrvatske bendove, promišlja i korumpiranost rata i svih priobalnih aktivnosti istog, što ne može, a da se ne protumači kao patriotska kritika hrvatskog boga rata i njegovih dvadesetvekovnih dejstava. Pesma El Zlo, koja se bavi ovim poslednjim, možda je i najbolja na albumu, neprekidno menjajuć i tempo i teksturu tokom svog sedmominutnog trajanja.
Kad dođu u Beograd (a to će biti već 17. maja u klubu Kvaka 22) nema razloga da ih ne dočekamo kao svoje.
SELEKTAH: 7minus/10
No comments:
Post a Comment