fur diter
Članovi Rammstein imaju: 56, 51, 54, 48, 52 i 52 godine.
Ja imam skoro 44.
Njihov sedmi album po redu zvuči kao i njihov prvi tj zvučnu kulisu i dalje okupira isti Eurodance-metal nafilovan sintisajzerima i burazerovskim humorom koji je možda Top lista nadrealista, a možda i Kursadžije.
Ja ga slušam.
S osmehom na ulicu.
Najnovija istraživanja klimatskih promena kažu da ćemo već od 2040. osetiti prve ozbiljne znake fajronta.
Eli i Leon će tada imati 28 i 24 godine.
IZAŠAO JE NOVI RAMMSTEIN!!!
Bedakizam?
Ili eskapizam?
Ili sam već doneo odluku?
Pravu odluku?
Koje misli da me gone... Koje emocije. Koja energija. Ova energična sadašnjost ili ona eksplozivna budućnost, da me dave na pučini?
U (drugoj od dve najbolje pesme ovde) Puppe Till ima neočekivanu provalu vokala iz koga kulja isti bes, nemoć, posprd, letargija, kao i sada iz mene. Ne dok ovo slušam, nego dok ono gore promišljam.
Trump nas je zabavio pred smrt.
Našu.
Trump kao metafora.
Deset godina nakon prošlog albuma Rammstein se vraćaju raspoloženiji nego ikada da utvrde svoje severne granice pred vajtvokerima političke i svake druge korektnosti i, više od svega, pred Zubom Vremena. Album je bomba i bombona. Sladak, melodičan, energičan i na momente brutalan. U naslovima pesama sve po jedna reč, kao neki spisak- šta ne sme da se zaboravi!
Druga najomiljenija pesma mi je Auslander, najeurodance primerak metala ovde, thrash-Culture Beat, sve sa Tillovim sumnjivo šarmantnim francuskim i italijanskim (flertovanjem), i nekim malim detetom (Eli ili Leonom?) koje poput duha-rugalice ponavlja reč iz naslova. Zapravo kao dete iz kaveza.
Sedmi album Rammstein je zdrav populizam u zdravom telu. Prepuštanje usled nemoći. Poklič pod kojim će neko i pokliknuti, ako zatreba. Može da sedativira, može da raspali. Kao i u slučaju narodnjaka, sve zavisi od kafane i alkohola u krvi slušaoca.
Možda vam je sada bitno da se osećate bolje da biste spremnije i uopšte živi dočekali ono što sledi.
Možda je bitno da baš sada sve porazbijate.
Ja ne bih krivio Rammstein za svoje odluke.
Ne upravlja autom benzin nego vozač. (Da li...? Na duge staze...?)
Nema bendova kao Rammstein. Nema albuma kao ovaj (sem njihovih prethodnih šest). I jedni i drugi se nepogrešivo prepoznaju relativno brzo i lako. (Mana...?). Svih 11 pesama ovde formatirano je da se jasno raspoznaju zavodljiva strofa i ubitačni refren i da već od sredine juna sa njima, i nama, možemo na stadione... da zabavljamo milione. I sve to posle četvrt veka karijere, u svojim pedesetim, i mojim četrdesetim.
Valjda razumete zašto ja sve ovo napisano ne mogu da pretvorim u poštenu recenziju.
SELEKTAH: Vama nije bitno, a meni još manje/ 10
Članovi Rammstein imaju: 56, 51, 54, 48, 52 i 52 godine.
Ja imam skoro 44.
Njihov sedmi album po redu zvuči kao i njihov prvi tj zvučnu kulisu i dalje okupira isti Eurodance-metal nafilovan sintisajzerima i burazerovskim humorom koji je možda Top lista nadrealista, a možda i Kursadžije.
Ja ga slušam.
S osmehom na ulicu.
Najnovija istraživanja klimatskih promena kažu da ćemo već od 2040. osetiti prve ozbiljne znake fajronta.
Eli i Leon će tada imati 28 i 24 godine.
IZAŠAO JE NOVI RAMMSTEIN!!!
Bedakizam?
Ili eskapizam?
Ili sam već doneo odluku?
Pravu odluku?
Koje misli da me gone... Koje emocije. Koja energija. Ova energična sadašnjost ili ona eksplozivna budućnost, da me dave na pučini?
U (drugoj od dve najbolje pesme ovde) Puppe Till ima neočekivanu provalu vokala iz koga kulja isti bes, nemoć, posprd, letargija, kao i sada iz mene. Ne dok ovo slušam, nego dok ono gore promišljam.
Trump nas je zabavio pred smrt.
Našu.
Trump kao metafora.
Deset godina nakon prošlog albuma Rammstein se vraćaju raspoloženiji nego ikada da utvrde svoje severne granice pred vajtvokerima političke i svake druge korektnosti i, više od svega, pred Zubom Vremena. Album je bomba i bombona. Sladak, melodičan, energičan i na momente brutalan. U naslovima pesama sve po jedna reč, kao neki spisak- šta ne sme da se zaboravi!
Druga najomiljenija pesma mi je Auslander, najeurodance primerak metala ovde, thrash-Culture Beat, sve sa Tillovim sumnjivo šarmantnim francuskim i italijanskim (flertovanjem), i nekim malim detetom (Eli ili Leonom?) koje poput duha-rugalice ponavlja reč iz naslova. Zapravo kao dete iz kaveza.
Sedmi album Rammstein je zdrav populizam u zdravom telu. Prepuštanje usled nemoći. Poklič pod kojim će neko i pokliknuti, ako zatreba. Može da sedativira, može da raspali. Kao i u slučaju narodnjaka, sve zavisi od kafane i alkohola u krvi slušaoca.
Možda vam je sada bitno da se osećate bolje da biste spremnije i uopšte živi dočekali ono što sledi.
Možda je bitno da baš sada sve porazbijate.
Ja ne bih krivio Rammstein za svoje odluke.
Ne upravlja autom benzin nego vozač. (Da li...? Na duge staze...?)
Nema bendova kao Rammstein. Nema albuma kao ovaj (sem njihovih prethodnih šest). I jedni i drugi se nepogrešivo prepoznaju relativno brzo i lako. (Mana...?). Svih 11 pesama ovde formatirano je da se jasno raspoznaju zavodljiva strofa i ubitačni refren i da već od sredine juna sa njima, i nama, možemo na stadione... da zabavljamo milione. I sve to posle četvrt veka karijere, u svojim pedesetim, i mojim četrdesetim.
Valjda razumete zašto ja sve ovo napisano ne mogu da pretvorim u poštenu recenziju.
SELEKTAH: Vama nije bitno, a meni još manje/ 10
No comments:
Post a Comment