DETROIT

Dve godine je poslednji film Kathryn Bigelow čekao da se pozabavim njime, i voleo bih da kažem da se to, moje i njegovo, strpljenje isplatilo.

Bigelowin film o nemirima u Detroitu (i konkretno jednom "istinitom događaju" koji je izabran da ih obeleži) tokom demonstracija 1967, relativno brzo svoju široku, istorijsku postavku svodi na kamernu, dramsku priču koju pratimo i tu priču prati na vrlo zanimljiv, intenzivan i dinamičan način, ali je potom u poslednjoj, recimo, petini nepotrebno sroza na uobičajene dimenzije oskarovske drame i materijal koji bi bio previše i za poseban (oskarovski) film sabije u nešto što funkcioniše kao prosto-prošireni i nepotrebni epilog.

Kamera iz ruke, relativno krupni planovi efektno funkcionišu dok pratimo kako detroitski policajci brutalno šikaniraju (mahom tamnopute) goste jednog hotela u potrazi za navodnim oružjem iz koga je pucano na njih, ali istim tim stilom uvedeni smo u priču, nakon efektne animacije koja objašnjava kontekst događaja, ali još je gore što istim tim stilom Bigelow realizuje i sudski post-festum gde se odigrava neka potpuno druga vrsta "drame". Dok je u "akciji i tenziji", Bigelow i dalje vrhunskirutinski postavlja i razrešava situacije, bez ikakve želje da bude modernija nego što njoj i materijalu leži.

Ali, ono zbog čega treba pogledati film jeste što neki ljudi misle da je HBO-ova serija Chernobyl bila "nefer" demonstracija anti-ruskih sentimenata čiji je jedini cilj bio da kompromituje onu i aktuelnu rusku Federaciju. Gledajući Detroit, čovek ne može a da se ne zapita- kakva je to zemlja koja može da proizvede i otrpi ovako bespoštednu, "levu" kritiku? Jer Bigelow ne samo pričom, već i kastingom (negativci izgledaju "stripovski" zlo ili retardirano), proziva onu (i ovu) američku vlast, oličenu u policajcima, regionalnim i nacionalnim vojnicima, koja je dozvolila da joj se jedan multikulturalni velegrad raspada pred očima i da dobar deo njegovih građana bude šikaniran i tretiran skoro kao Jevreji tokom proterivanja iz svojih domova. Način na koji je ovde rasizam odobravan, a potom i štićen po potrebi, vulgaran je i brutalan koliko i fizički tretman kroz koji prolazi afro-američka populacija. Majkemimire, gledanje ovih prizora budi istu onu neverovatnost života kao kada gledamo buđenje i realizaciju nacizma u najgorim izdanjima.

Ono što Bigelow, koja se lagano i nepotrebno formatira u "dežurnu kritičarku" svojim poslednjim filmovima, ovde priređuje Americi, u isto je vreme i dokaz snage jedne zemlje, ali i prst koji ubada duboko u njene najbolnije rane. Ako su nekome dedovi i očevi potekli iz "Detroita", onda nije teško objasniti buku i bes Fuck The Police i svih sličnih izliva afro-američkog neslaganja sa "flekavo belom" politikom svoje domovine. Bigelow možda nije morala da ide u afirmaciju slučaja i njegove društvene reperkusije, mogla je da ostane samo na inscenaciji zločina, jednog "političkog torture porna" koji je deset puta efektniji  i potresniji nego u Zero Dark Thirty.
Sa par dramaturških intervencija mogao je ovo da bude parnjak Get Out-u, recimo.

SELEKTAH: 6plus/10