EXIT 2019: NEMA LEKA ZA THE CURE

The Cure su kao neki mijacakijevski bio-hibrid. Drvena prikolica koju vuče zmajoliko-macoliko stvorenje, a na koju je natovaren čitav jedan zamak, iz koga vire satovi sa tri kazaljke, životinjice velikih očiju, pauci dugih zlatnih nogu, jastuci u kojima perje šapuće, tri dečaka koja možda postoje, a možda ne, čaša zvana Kjoto... A sve to, lagano puckajući štapićem ono stvorenjce, od grada do grada vozucka baka Roberta, zaogrnuta u svoj dugi vuneni džemper, sa frizuruom u kojoj žive najugroženije ptice na planeti, golicljivog i nestašnog osmeha, plašljiva, ali i spremna da uplaši.

Dok je trajao koncert Roberta smo zvali Grobert ili Grobbie.

Nismo krenuli na vreme. Dva sata ranije (a možda i još i pola povrh toga) nije bilo dovoljno da se stigne. Ja sam kriv.

Nikada nisam video kilometarsku gužvu na naplatnoj rampi, nikada nisam video ovoliku gužvu na ulazu.
Ja sam kriv što sam sve doživeo kao da nakon toga ulazimo u ogromni "farm pit".
Kasnije, a naročito tokom kišom natopljenog početka koncerta, ta gužva se nije osećala.
Tu sam dobio ideju za nešto o čemu ću vam posle.

Moram da kažem da obilju "post-" stvari u kojima živimo i koje konzumiramo, moramo, nažalost, da dodamo i činjenicu da živimo u "post-metereološkom" društvu/civilizaciji/ustrojstvu. Prognoze su nostalgični sentiment na vreme u kome je nauka imala smisao i mogla da se nosi sa prirodom. To više nije slučaj.
Možda vi znate neke "mudre Ruse", ali niko nigde jebeno nikada nigde nije jebeno pomenuo mogućnost da će večeras padati kiša.
Ja sam kriv. Ja koji po prvi put o sebe nisam oklembesio svoj crveni Najki (štodaselažemo?!) gornji deo, kao petnaest puta pre toga, već sam sebi rekao- živi malo, Slobodane! Živi malo kao mladi i goli do pojasa! Kreni samo u majici! Koje bre smrzavanje u julu na 35C preko dana?!
Ja sam kriv.
Ali kiša je počela da pada dok smo u (i dalje!) najbesmislenijoj aktivnosti na Exit-u- uplaćivali pare na karticu sa kojom se lako brzo i plaća na šalteru "koji možda ne hvata karticu odma', jer su stari i izakani i možda niste baš okrenuli pravu stranu kartice i ima ih samo po jedan po bar-tezgi, bez obzira što šankera, a naročito mušterija ima više". Posle toga smo išli da uplatimo nešto da jedemo, jer nismo ni ručali da bi stigli što pre.
Pohovanu viršlu. Sam prvi i poslednji put u životu probao.
Dok smo kisnuli, jer tenda ima nadstrešnicu dužine 20cm, jer majstor nije hteo da sakrije lepotu najčemernijeg fastfud posluženja na planeti (Bangladeški frindž inkludid).
Nemate gde da se sakrijete, jer gde imate već je Bangladeš gustina naseljenosti. I estetika.
U daljini The Cure počinju, sa Plainsong. Koju dugo (ili nikad?) nisu izvodili. Sintovi moje mladosti čupaju mi bes iz srca, dahću u moja mokra ramena i ono malo kose (mokre). Žvaćem onu pohovanu viršlu nabijenu na štapić.
Ovo smo mi, sada. I The Cure. Tamo.

Stajemo pod drvo, negde u ravni štanda na kome prodaju majice (za koje i dalje nisam siguran da li su legalan merčandajz benda ili neka (ko-)produkcija samog festivala. Kiša baš pada.
Monitor koji je pred nama lagano umire i gornje polovine slike ubrzo nema, ako se Grobert ne sagne nećemo ga ni videti.
Mesto sa koga obično gledam koncerte je tamo daleko.
Gledam u svoju pokislu i dok vičem kiši beži kišo s egzita ljubim je jer je lepa i tako pokisla. (Sve se dešava negde u periodu izvođenja Just One Kiss i Lovesong).
Robert Smith ima 60 godina. Bliži je Jaggeru nego Casablancasu, to hoću da vam kažem. Ostatak benda izgleda kao da je karijeru do sada razvijao u aleksandrovačkim Revolverima, i život je ostavio traga na takvom rokenrol naporu.
Robert Smith trčka po sceni i mlati rukicama kao ona bakica sa onog mijacakijevskog pokretnog zamka. Drži gitaricu kao Janika Balaž svoju tamburicu, nekako visoko. On je u nekoj svojoj fantaziji, i iz nje stidljivo nastupa za nas. Uprkos rutini.
The Cure iza sebe imaju 40 godina karijere i 1.500 koncerata. Mislim da oni svoju nemogućnost da nam se potpuno predaju kompenzuju količinom, tim izručivanjem brda pesama (od kojih su prezadovoljavajuća količina hitovi). Nema nekog naročitog reda. Bakica izvlači iz onog zamka stvari rendom i pretvara ih u pesme. Koncert luta, ko je predaleko, usled zvuka, koji kao u nebratskoj Hrvatskoj trpi ozbiljne udarce, čuje samo Groberta, koji i dalje peva kao indi-Pavarotti. Ili ga ne čuje, pa ga ponovo čuje, pa ga ne čuje. Možda su The Cure malerozni, ali mi jesmo sigurno. Večeras.
Tokom bisa koji je trajao kao koncert drugih bendova, gledamo Grobbieja i smejemo se s njim. Smešan je tako ogroman, on i njegov ogromni bend. Izručen tu ispred nas. Zatrpan očekivanjima i opusom.
Shvatam da me nije briga za The Cure. Da su mi daleko kao na snimku sa Glastonbury-ja (gde su svirali skoro identičan set), od pre par nedelja, koji sam mogao da gledam da sam ostao kod suve kuće. Isto bi bilo ovako. Samo bih ga video i izbliza.
Nije on kriv. Nisam ja kriv (sem za sve što sam do sada priznao). Veče je takvo. Nahranjeno jeftinim pohovanim viršlama. Nepripremljeno na potom servirani švedski sto The Cure pesama koje ništa sem idolopokloničke odanosti ne može da veže u celinu ili jednu emociju. A naročito ne za nas, tj mene.
Drago nam je što si tu, Groberte, ali kao i da nisi.
Tu bi već trebalo da napomenem da Cockta u "sugar free" verziji na mene deluje kao marihuanom protkan alkohol i ja sam od dve flašice iste zdravo pripit i predobro raspoložen i nesmrznut i nenadrkan i sa svojom dragom tu (a i Sanja i Paja su tu!) čak... srećan.
Robert je nekom svojom (Cockta?) magijom uspeo da sav taj moj besni teret pokupi i natovari na svoj zamak.
I odnese.
Boys Don't Cry.
Obvijusli.
Za kraj.

Dok gledam kako Exit staf iznosi opremu The Cure sa Tvrđave (zagledajte se u ispis na sanduku na kome ovaj ćelavi momak sedi, piše "The Cure") koristeći najsavremeniju opremu za to, vraćam se onome čime sam se pozabavio na ulazu.

Možda bi Exit mogao da porazmisli o jednom sporednom, konceptualnom pristupu festivalu koji bi uzimao u obzir "ljude preko 40". Da imamo neki svoj poseban ulaz, po mogućstvu manje "stočan", gde se šalterski sagnemo i kažemo- dve karte, molim, i onda uđemo. A onda imamo i svoj fud&bar deo, gde plaćamo kešom i možda možemo da sednemo pod tendu, onako penzionerski, vojvođanski, štagodvamjebliže. A onda imamo i neki svoj stejdžić gde mogu The Cure ponovo da dođu, nerazvučeni ovako- po celom Exitu. Gde sviruckaju neki "naši", gde ne cvrči ovaj adrenalin lude mladosti, kome mi, štodaselažemo, samo smetamo. Ne kažem da smo tako nešto zaslužili, jer već skoro 20 godina verno svraćamo, samo kažem da bi Festival u sklopu svoje evolucije mogao "taj trend" da uzme u obzir i razvija ga dalje, u pokušaju da (i) nas zadrži uz sebe. Jer sve ovo lagano prestaje da biva za nas. Mnogo je cimanja. A onda na kraju ne znamo šta ćemo sa The Cure koji su potegli toliki put zbog nas. Preiscimani smo. A hteli bi (i mi!) da uživamo. Bio bi to dobar marketinški potez, nešto što nijedan festival nije uradio do sada. Stojim na raspolaganju za dalje konsultacije.

Odlazimo (mnogo) brže nego što smo došli. Ona, pokisla, spava. Ja pokušavam da ne zaspim, dok slušam liverpulske kaubojce Rockingbirds koji pevaju Gradually Learning.
Oko mene proleću turske komete na točkovima.