FRIDUME, NE BUDI PIČKA: POCKET PALMA - Godišnji (Samizdat)

Gde je Ensh?
GDE JE NOVI ENSH?!!

Zašto PALMS VOICE ne peva na srpskom?
ZAŠTO?!!

"... priča o bijegu iz današnjice kroz nostalgiju za SMS porukama, prženim CD-ima i road-tripovima. Album je prožet instrumentalnim dionicama i dreamy vokalima koji kroz direktne i iskrene stihove vode slušatelja kroz radio postaju novih osamdesetih" kažu Pocket Palma (ili pocket palma) u svom pres materijalu na Bandcamp stranici.

Ostavimo po strani tužnu činjenicu da su hrvatski telekomunikacioni operateri tamošnjim žiteljima ukinuli mogućnost SMS-ovanja, ali "nove osamdesete"- pa koliko je to genijalno!!! Nikada nigde nisam čuo da bi iko ikada želeo "nove osmadesete". Ni u svetu, a naročito ovde. Više puta sam u životu (da ne kažem- nonfakinstop) sretao ljude i situacije u kojima je bilo bolno očigledno da je nostalgija za istim toliko jaka da čovek mora da se pita gde su određeni ljudi i/ili situacije uopšte mentalno situirani. Ali- "nove osamdesete"!!! Pretpostavljam kao želja ljudi koji nisu umočili ni svoj DNK u tu dekadu.

Ko su Pocket Palma? "Nove osamdesete" ne daju odgovor na to, a mene zabole da po ko zna koji put guglujem nešto što ni bendu nije važno. Iz Zagreba su. Možda duo. Muško/ženski, obvs. Ako zažmurim mogu da ih zamislim da sa ukradenom snimateljskom opremom negde podno Brača na ukradenom gliseru snimaju spot za neku od pesama. Kao goth Denis&Denis.

Da su Hrvati uvek bolje radili pop više možda nije istina. Naročito kad izređam na šta mi sve Pocket Palma liče.
Pocket Palma su pop. Pop kao Kim Wilde, pomenuti Denis&Denis, Dubstar, St Etienne, Ladytron, rana Zana, kasni Oktobar 1864, Human League (više od svega!) i ceo taj rani potez britanskog sint-popa. I oni opskurni elektro-pop "Beograđani" iz osamdesetih što ih sad svi obrađuju, možda čak i Ljubavnici.
Plus direktni i iskreni stihovi. Osamdesete bez blama. "Nove osamdesete"(?).
I jebeno dobre pesme. Subota nakon Valentinova je verovatno najbolja pesma koju sam čuo ove godine na nekom od "regionalnih" jezika. On malo goth, ona malo domaćica/dobacivačica, muzika Interpol via rani Pulp (dakle, Human League), ljubavni kurcšlus u toku- ima li srpskog diska u kome ovo može da se čuje?!!
Druga najomiljenija mi je (singl) Godišnji. Yacht rock sreće Dadu, Slađu, Zanu, Marinu. Na gliseru podno Brača, znate već... Ono čega nema je ono što nas nosi, pevaju PP.

Godišnji je deset puta bolji od oba albuma Svemirka. Manje ispoliran, iskreniji, veseliji, stvarno za road-trip. Njegova stilska i žanrovska neusaglašenost varira malo više nego što bi trebalo, ponekad stiže čak i do makedonskog noara Anastazije, ali na pravi način podseća koliko je sinitisajzer bio snažno oruđe Jugoslavije. Možda čak i više od srpa i čekića. Nove osamdesete su malo manje zabrinute za svoj imidž i look, a malo više za komfor svojih emocija. I malo manje su od plastike.

Ja ovo nosim na more. Ako ubedim Žozefinu, možda nam u autu zasvira i na putu do tamo. Deca ionako znaju hrvatski preko njihovih sinkronizacija Šreka, pa im neće biti teško da zap(j)evaju.

Svega ovoga ne bi bilo da nije bilo asistencije Pjotora Krsteva, jedine jagodinske palme.

SELEKTAH: 8plusplus/10