Ne ponovilo se?
Deveti film Quentina Tarantina jeste "Tarantinov" i jeste "tarantinovski", s tim što je ovo prvo daleko manje očigledno nego pre, a ovo drugo realizovano je u neprilagođenoj i repriznoj meri. Kao njegov najveći problem izvukao bih to što se premalo stvari desi prekasno.
Once Upon a Time in... Hollywood možda je najbolje prihvatiti kao Quentinovo ljubavno pismo Holivudu (tj jednom njegovom periodu) u kome ovaj autor, rekao bih više nego ikada u svojoj osmofilmnoj karijeri, pokušava da bude emotivan. I dok ovo prvo obećava i deluje zanimljivo, ovo drugo se nameće kao ozbiljan problem- Quentin jednostavno ne ume da bude emotivan i da to iz sebe iznese na neki autentičan, a naročito "tarantinovski" način. Iako nema spora oko toga da emocionalnu kičmu ovog filma, a i njegovu suštinu, čini prijateljstvo jednog glumca (čija je karijera podjednako i na zalasku i na izlasku), Ricka Daltona (fenomenalni DiCaprio), i jednog kaskadera, Cliffa Bootha (rutinski odlični Pitt), čija karijera u velikoj meri zavisi od glumčeve sa kojim je i profesionalno i privatno neraskidivo povezan, prikazana "buddy-buddy" avantura nije dovoljno autentična da iznese emociju koja bi nas dirnula i mahom ostaje na nivou Tarantinovih umereno uspešnih pokušaja da parira ili parafrazira nekim arhetipovskim rešenjima "vestern prijateljstva" koje je uvek na "muškoj distanci", nikada dovoljno "izgovoreno" i zapravo u večitoj realizaciji nekakve serije uzajamno nenaplativih dugovanja, koja prijateljstvo iznova i iznova potvrđuju, ali, zapravo, nikada ne iznose na svetlost sunca. I dok je Rickova potreba za Cliffom dokumentovana u više navrata kroz seriju praktičnih stvari koje Cliff čini za Ricka i zbog Ricka, a koja je krunisana njegovom "kaskaderskom" odbranom glumca ("koji ni ne zna šta se dešava") na kraju filma, Cliffova "toplina" i njegova strana prijateljstva zapravo je interesantnije (ali, opet, nekako emocionalno tanko) objašnjena kada Cliff posećuje čuveni "Spahn" ranč i svog prijatelja Georga Spahna i neočekivano je uporan u svojoj nameri da vidi da li mu je prijatelj (koji ga se jedva seća) živ, zdrav i nepovređen od strane hipika kojima je prepustio ranč. U tih par minuta Booth (i Pitt) otvaraju sebe i pokazuju neku skoro čudnu zavisnost od osećaja da su od koristi tj da su prijatelji nekome, pokazujući šta prijateljstvo fundamentalno znači (Lojalnost, rekao bi verovatno Tarantino).
Drugi aspekt Tarantinove namere da svoj film učini što emocionalnijim jeste odluka da se Sharon Tate (Margot Robbie) praktično samo posmatra i da tek na kraju postane deo radnje i veće priče (što je moram priznati bilo bolno cinično, ali o tome posle). Tarantino pred našim očima iz svih svojih dečačkih napora, reditelja kome je i takva namera i bavljenje takvim stvarima potpuno strano, pokušava da nam prikaže jedno fundamentalno nevino stvorenje, jednu naivnu devojčicu koja je svim srcem uživala u životu, verovatno da bi objasnio kraj svog filma, ali i da bi nam objasnio jezivost Mansonovog postupka, kao i kaznu koju su njegovi sledbenici, u filmu, zasluženo dobili. Međutim, više je emocija i veće snage akomulirano u Sean Bakerovom Tangerine dok Ajfonom istotakoprati trans prostitutke na istim tim "zalazećim" bulevarima kojima se švrćka kao iz Austin Powers serijala ispala Tateova. Selektah: šest od deset.
Končano trebalo bi da se pozabavimo i krajem, te vi koji niste gledali film, skrenite pogled na sledeći pasus. Kraj filma je "Tarantino na svome", mesto gde se i idejno, i ideološki, i scenaristički ukrštaju predugo pripremani putevi nekoliko priča u filmu, ali i ono što Tarantino radi najbolje- zasmejava nas stvarima koje nisu za smejanje. Ostvarujući pri tome neočekivano (nekakav) emocionalni impakt. Međutim, i ovde smo svedoci samo-repriziranja i činjenice da je malo priređivanje "lažne istorije", a za potrebe "Holivudizacije" (kojoj je ovde veće mesto, nego u Inglourious Basterds, priznajem) već potrošeno. A, moram da priznam, meni je ovde delovalo i malkice neukusno, iako razumem svu plemenitost grotesknog postupka. Možda zbog toga što tokom celog filma upoznajemo osobu koja na filmu (u večnosti, dakle) dobija priliku za večnim životom, iako je za istu ostala uskraćena u stvarnom. I kad se Dalton priključi Tateinoj ekipi, i mi pretpostavljamo da će iz tog druženja verovatnod doći i do neke saradnje sa Polanskim, sve mi je delovalo tužnije, još tužnije. A još manje kao hepiend.
Ogroman problem Once Upon a Time... je i trajanje. Iako sam visokotolerantan na Tarantinove dužine ovde je barem sat vremena komotno moglo da otpadne, jer je potrošeno na Tarantinove štreberske reference, za većinu kojih sam, kao tanušni filmski znalac, ostao mahom uskraćen. Ali, ako volite iste stvari kao i on, pretpostavljam da ste umirali od smeha, kao i on. I verovatno ste razumeli i foru kada se Polanski obrati svom keru. Malčice je veći problem što je do sada Tarantino nalazio načina da se njegove fore razumeju i "mimo znanja" i da budu funkcionalne unutar same priče i radnje filma, ali ovde mahom deluje kao da je film pružao prilike da se razigraju određene trivije ili njemu zanimljivi momenti i lažni momenti iz istorije filma (nema puno simpatija za Bruce Leeja), koji se samo delimično mogu opravdati time da se radi o obeležavanju teritorije "Holivuda" kojoj on pravi omaž i rešpekt.
Ono što Once Upon a Time... in Hollywood razlikuje od, čini mi se, svih ostalih Tarantinovih filmova jeste što radnje filma praktično i nema. U svim njegovim filmovima mi smo relativno brzo uvučeni u priču i ona se "kroz obilato pričanje" i događaje trucka, nekad brže i dinamičnije, a češće sporije i anegdotskije. Ovde dešavanja promiču, ali ne kao deo radnje, već kao deo preogromne pripreme setinga za poslednjih dvadesetak minuta filma. Kao zidanje ogromnih kontekstualnih kulisa koji će nam sa različitih strana objasniti šta je sve postojalo da bi se na kraju nešto desilo. Mi, kao gledaoci nismo uvučeni u radnju, što jeste bio Tarantinov "trejdmark", već kao da se nalazimo na nekoj "turi sa vodičem" kroz istoriju Holivuda i onda pratimo lokacije, ljude, događaje ("rekonstrukcije") koji nas na kraju filma sjure u nešto malo "tarantinovskog" Diznilenda da se izvrištimo i izosećamo kao da smo i mi sami bili deo te priče. U poređenju sa nekim drugim filmovima koji su na sebe preuzeli breme "Once Upon a Time...", Tarantinov film deluje da ima svu neophodnu palpovsku magiju i znanje da se samo-legendarizuje, jedino manjka srcem. I pričom.
SELEKTAH: Pa pročitajte tekst, pizda vam materina!
Deveti film Quentina Tarantina jeste "Tarantinov" i jeste "tarantinovski", s tim što je ovo prvo daleko manje očigledno nego pre, a ovo drugo realizovano je u neprilagođenoj i repriznoj meri. Kao njegov najveći problem izvukao bih to što se premalo stvari desi prekasno.
Once Upon a Time in... Hollywood možda je najbolje prihvatiti kao Quentinovo ljubavno pismo Holivudu (tj jednom njegovom periodu) u kome ovaj autor, rekao bih više nego ikada u svojoj osmofilmnoj karijeri, pokušava da bude emotivan. I dok ovo prvo obećava i deluje zanimljivo, ovo drugo se nameće kao ozbiljan problem- Quentin jednostavno ne ume da bude emotivan i da to iz sebe iznese na neki autentičan, a naročito "tarantinovski" način. Iako nema spora oko toga da emocionalnu kičmu ovog filma, a i njegovu suštinu, čini prijateljstvo jednog glumca (čija je karijera podjednako i na zalasku i na izlasku), Ricka Daltona (fenomenalni DiCaprio), i jednog kaskadera, Cliffa Bootha (rutinski odlični Pitt), čija karijera u velikoj meri zavisi od glumčeve sa kojim je i profesionalno i privatno neraskidivo povezan, prikazana "buddy-buddy" avantura nije dovoljno autentična da iznese emociju koja bi nas dirnula i mahom ostaje na nivou Tarantinovih umereno uspešnih pokušaja da parira ili parafrazira nekim arhetipovskim rešenjima "vestern prijateljstva" koje je uvek na "muškoj distanci", nikada dovoljno "izgovoreno" i zapravo u večitoj realizaciji nekakve serije uzajamno nenaplativih dugovanja, koja prijateljstvo iznova i iznova potvrđuju, ali, zapravo, nikada ne iznose na svetlost sunca. I dok je Rickova potreba za Cliffom dokumentovana u više navrata kroz seriju praktičnih stvari koje Cliff čini za Ricka i zbog Ricka, a koja je krunisana njegovom "kaskaderskom" odbranom glumca ("koji ni ne zna šta se dešava") na kraju filma, Cliffova "toplina" i njegova strana prijateljstva zapravo je interesantnije (ali, opet, nekako emocionalno tanko) objašnjena kada Cliff posećuje čuveni "Spahn" ranč i svog prijatelja Georga Spahna i neočekivano je uporan u svojoj nameri da vidi da li mu je prijatelj (koji ga se jedva seća) živ, zdrav i nepovređen od strane hipika kojima je prepustio ranč. U tih par minuta Booth (i Pitt) otvaraju sebe i pokazuju neku skoro čudnu zavisnost od osećaja da su od koristi tj da su prijatelji nekome, pokazujući šta prijateljstvo fundamentalno znači (Lojalnost, rekao bi verovatno Tarantino).
Drugi aspekt Tarantinove namere da svoj film učini što emocionalnijim jeste odluka da se Sharon Tate (Margot Robbie) praktično samo posmatra i da tek na kraju postane deo radnje i veće priče (što je moram priznati bilo bolno cinično, ali o tome posle). Tarantino pred našim očima iz svih svojih dečačkih napora, reditelja kome je i takva namera i bavljenje takvim stvarima potpuno strano, pokušava da nam prikaže jedno fundamentalno nevino stvorenje, jednu naivnu devojčicu koja je svim srcem uživala u životu, verovatno da bi objasnio kraj svog filma, ali i da bi nam objasnio jezivost Mansonovog postupka, kao i kaznu koju su njegovi sledbenici, u filmu, zasluženo dobili. Međutim, više je emocija i veće snage akomulirano u Sean Bakerovom Tangerine dok Ajfonom istotakoprati trans prostitutke na istim tim "zalazećim" bulevarima kojima se švrćka kao iz Austin Powers serijala ispala Tateova. Selektah: šest od deset.
Končano trebalo bi da se pozabavimo i krajem, te vi koji niste gledali film, skrenite pogled na sledeći pasus. Kraj filma je "Tarantino na svome", mesto gde se i idejno, i ideološki, i scenaristički ukrštaju predugo pripremani putevi nekoliko priča u filmu, ali i ono što Tarantino radi najbolje- zasmejava nas stvarima koje nisu za smejanje. Ostvarujući pri tome neočekivano (nekakav) emocionalni impakt. Međutim, i ovde smo svedoci samo-repriziranja i činjenice da je malo priređivanje "lažne istorije", a za potrebe "Holivudizacije" (kojoj je ovde veće mesto, nego u Inglourious Basterds, priznajem) već potrošeno. A, moram da priznam, meni je ovde delovalo i malkice neukusno, iako razumem svu plemenitost grotesknog postupka. Možda zbog toga što tokom celog filma upoznajemo osobu koja na filmu (u večnosti, dakle) dobija priliku za večnim životom, iako je za istu ostala uskraćena u stvarnom. I kad se Dalton priključi Tateinoj ekipi, i mi pretpostavljamo da će iz tog druženja verovatnod doći i do neke saradnje sa Polanskim, sve mi je delovalo tužnije, još tužnije. A još manje kao hepiend.
Ogroman problem Once Upon a Time... je i trajanje. Iako sam visokotolerantan na Tarantinove dužine ovde je barem sat vremena komotno moglo da otpadne, jer je potrošeno na Tarantinove štreberske reference, za većinu kojih sam, kao tanušni filmski znalac, ostao mahom uskraćen. Ali, ako volite iste stvari kao i on, pretpostavljam da ste umirali od smeha, kao i on. I verovatno ste razumeli i foru kada se Polanski obrati svom keru. Malčice je veći problem što je do sada Tarantino nalazio načina da se njegove fore razumeju i "mimo znanja" i da budu funkcionalne unutar same priče i radnje filma, ali ovde mahom deluje kao da je film pružao prilike da se razigraju određene trivije ili njemu zanimljivi momenti i lažni momenti iz istorije filma (nema puno simpatija za Bruce Leeja), koji se samo delimično mogu opravdati time da se radi o obeležavanju teritorije "Holivuda" kojoj on pravi omaž i rešpekt.
Ono što Once Upon a Time... in Hollywood razlikuje od, čini mi se, svih ostalih Tarantinovih filmova jeste što radnje filma praktično i nema. U svim njegovim filmovima mi smo relativno brzo uvučeni u priču i ona se "kroz obilato pričanje" i događaje trucka, nekad brže i dinamičnije, a češće sporije i anegdotskije. Ovde dešavanja promiču, ali ne kao deo radnje, već kao deo preogromne pripreme setinga za poslednjih dvadesetak minuta filma. Kao zidanje ogromnih kontekstualnih kulisa koji će nam sa različitih strana objasniti šta je sve postojalo da bi se na kraju nešto desilo. Mi, kao gledaoci nismo uvučeni u radnju, što jeste bio Tarantinov "trejdmark", već kao da se nalazimo na nekoj "turi sa vodičem" kroz istoriju Holivuda i onda pratimo lokacije, ljude, događaje ("rekonstrukcije") koji nas na kraju filma sjure u nešto malo "tarantinovskog" Diznilenda da se izvrištimo i izosećamo kao da smo i mi sami bili deo te priče. U poređenju sa nekim drugim filmovima koji su na sebe preuzeli breme "Once Upon a Time...", Tarantinov film deluje da ima svu neophodnu palpovsku magiju i znanje da se samo-legendarizuje, jedino manjka srcem. I pričom.
SELEKTAH: Pa pročitajte tekst, pizda vam materina!
Sinđi i meni se baš išlo u bioskop te večeri. A to smo naravno shvatili kasno. Gledamo repertoar u Cine Grand-u u Rakovici (to nam je blizu, a i realno imamo osećaj kao da smo u vip bioskopu, bude do desetoro ljudi maks), shvatamo da realno jedino Tarantina vredi pogledati. Daj brže-bolje pogledaj šta Fridum kaže. Inače, sa zadovoljstvom iščitavamo tvoje recenzije, ali ovog puta Sinđa je samo skrolovao na ocenu,pošto je trebalo da krećemo u roku od odmah. Smejali smo se kako si ga isprozivao dok smo jurili na projekciju.
ReplyDeleteInače, meni je film ostavio utisak kao da je Tarantino napravio film za sebe i svoje drugare iz Holivuda. Kao - da vidite koji problemi to nas muče na svakodnevnom nivou. Otprilike, nije ni bitno šta će biti sa tim glimcem koji je u krizi i da li će njegova karijera uspeti, nego kao, eto sa time se oni bore, ovako provode dane, imaju neke prijatelje, žive tu i tu.. Jer, njihovim životima se niko ne bavi suštinski, pa kao, hajde jedan film koji je omaž svim tim glumcima i Holivudu. Kao da mu baš i nije mnogo stalo da napravi bilo kakvu radnju, nego samo da prikaže jednu sliku njihovih života. A ovo za Brus Lija mi se čini kao onaj poznati Tarantinov rasizam bez pardona (ima ga i u Hateful eight, samo prema Meksikancima npr),ali ne zato što je stvarno rasista, nego ga smara što je sad mnogo in biti rasno korektan, a njega baš zabole.
Još mi je bilo kul kako je predstavio hipike, baš je istakao taj realni momenat sa pacovima i bubašvabama. Nisu oni bili samo lepi, šareni, raspevani kao u Kosi.
Skroz ok film za pogledati tako neplanirano u bioskopu, posebno kad te Fridum prethodno isproziva, ali ne više od jednom.
Veliki pozdrav, dragi Fridume!