Иако има само четири песме нови ЕП Пиколоминија траје као дупли албум неког панк бенда и представља нам талентованог македонског уметника Давида Ангелевског (који махом самостално стоји иза овог пројекта) у његовом најезотеричнијем, најегзотичнијем, најпрогресивнијем, али и даље прилично питком издању.
Позамашно депресивно названи ЕП музиком махом не креира атмосферу у којој се лепо може убити колико атмосферу неочекиване релаксације када та одлука бива одгођена. Концептуално Ангелевски креира анти-егзотика албум ослоњен на његова ранија интересовања за аналогну електронику (мислите на Дејвида Силвијана и његове Рејн Три Кроу), нежно и сетно проткану повременим (намерним колико и интуитивним) македонским утицајима (мислите рецимо на Анастасију која је упала у теглу меда са лаким дрогама). Филмични угођај је неминован и када Ангелевски поје и када жубори као Гејнсбур (референца која постаје још очигледнија када му се придружи Теа Шалдева у Странцима).
Ако се изолујете са овим албумом, било у својој соби или путем слушалица, ситан вез његових мелодија још више ће доћи до израза и учинити да се изгубите у спонтаним сањарењима. Како свака песма траје од 6 до 8 минута, то и неће бити тако тешко. У временима која нам крцкају концентрацију на секунде и милисекунде треба ценити нечији (нарочито успешан) напор да нам задржи пажњу, да је заобликује у нешто и да вас не изневери понуђеним.
Интересантно је и да издање које помиње једног од највећих црних музичара нема скоро никакве везе са његовим музичким наслеђем, практично нема никаквог ритма и можда једино својим угођајем Чајковски белим попут Џексонове коже може да се доведе у везу са њим. Очигледно је претпостављена Џексонова црна душа послужила као одскочна даска за ову медитацију над светом у коме живимо.
И наравно да више волим три песме на македонском од (последње) на енглеском.
СЕЛЕКТА: 7минус/10
No comments:
Post a Comment