Navrat-nanos i stigosmo do možda najzanimljivije komedije "za odrasle"* ove godine
Scenario za ovaj film i glavnu ulogu u njemu igra komičarka Mindy Kaling, a u skladu sa svim onim što Mindy njime želi da ispromoviše, režije se prihvatila njena zemljakinja, Nisha Ganatra, kojoj to da bude "idealna" za ponuđeni posao fali samo malo talenta i malo više iskustva (ili obrnuto).
Late Night je komedija za odrasle zato što jasno adresira aktuelne probleme (u liberalnom, zapadnjačkom) društvu, locira ih na zabavnom mestu i potom pokušava da se na duhovit, ali "realan" i kritičan način pozabavi njima.
Ti problemi su svi oni koji se tiču seksualne i rasne diskriminacije koju najčešće iniciraju beli ljudi, opet najčešće muškog pola. Lokacija je "behind the scene" jednog od tzv "late night" tokšouova (ljudi, ja ovde istradah da ubacim neku srpsku reč, ali ne ide!), koje u Americi od izmišljanja televizije naovamo vode samo muškarci. Sem u slučaju ovog filma. A Mindy balans u bavljenju tim problemom nalazi pre svega u tome da kad god je to moguće šalu napravi na svoj račun, tj račun svoje rase i pola koji u novom "inkluzivnom" svetu svojim "manjinštvom" jedan nepotizam zamenjuju drugim. I ono čime će vas ovaj film, možda ne osvojiti, ali svakako obradovati, jeste Mindy-na nepokloebljiva namera da se temom ne pozbavi kao primadona liberalnih krugova (koji terorišu društvene mreže i život van njih), već kao zdravorazumska osoba koja ume da izniveliše stepen "zlostavljanja" (sa i bez navodnika).
Najveći problem ovog filma jeste njegova osnovna premisa tj osećaj da se radi o navrat-nanos prepakivanju jednog setinga u jedan drugi koji pokušava da ne bude toliko crno-beo i u nameri da uperuje prstom, koliko da adresira i reši problem. Drugim rečima, Late Night ozbiljno zanemaruje svoju polaznu osnovu- a to je da "lejt najt" terminom/svetom već 28 (!) godina vlada jedna žena, osvajačica nebrojanih "Emija". Dakle, u tom i takvom svetu, koji je dakle "pristao" na ženskog voditelja iz nama neznanih razloga nije nikao nijedan drugi. Jasno je kao dan da je prvobitno na mestu ove bio zamišljen neko... muškiji. Od Emme Thompson.
E, sad, da čitava konstrukcija ne bi propala, Emma je modifikovana u nekakvu narcisu-mizantropkinju (jer to je mentalni sklop koji definiše muškarca...) koja živi mimo sveta, njegovih mena i promena, potreba i novih navika- što je pozicija na kojoj, ipak, nismo navikli da vidimo "jednu ženu" u modernim, liberalnim ostvarenjima. Ona je "dženderles" primer "starog" (okoštalog, nedinamičnog, zovem-pisce-u-emisiju...). Mindy koja putem "nameštaljke" na konkursu u svojoj fabrici dobija priliku za intervju u TV kompaniji, dobija i posao kroz aktuelnu, inkluzivnu, ali nefer "potrebu za ženom" u timu pisaca za tokšou. I Mindy, a to je ono što ovom filmu daje svežinu, tu vrstu "nepotizma" tretira sa podjednakom količinom zajedljivog humora koliko i socijalnu nenaštimovanost "starih struna".
Film potom u duhu nečega što je možda mogao da potpiše i Richard Curtis (čijim ostvarenjima Kalingova ne odaje počast samo svojim teve-rimejkom Four Weddings...) remiksuje Kalingino iskustvo u US rimejku Office sa kurtisovskom varijacijom rom-koma, samo između dve žene, samo u profesionalnom, a ne emocionalnom odnosu. Srećom po nas, i Kalingova i Thompsonova ne zaziru od šege na svoj račun (rase, godina, pola, interesovanja...), tako da zapleti i dramske mene filma teku prirodno i poseduju nešto od izgubljene topline američke komedije (osmadesetih, recimo Trading Places) koja insistira na pobedi svenarodnokorisnog "ljudskog".
Veliki deo postavke, kao što rekog, pati od konfuzno predstavljene Thompsonove koja, reklo bi se po izboru gostiju, i dalje jeste progresivna, samo se publika promenila, pa nije jasno šta fali u njenom samom nastupu ili diskursu, tj kako će se pomiriti potrebe virtuelnog sveta sa onim stvarnim. Na kraju ispada da se traži samo iskrenost. A deluje da je Thompsonova samo tako nečim i poslovala tj da ulaskom u "novo doba" ona postaje lažnija nego pre.
Poslednju scenu, koja pokazuje "inkluziju na delu", slikom "benetonastog" tima pisaca treba oprostiti zbog usputnog naguzivanja Fallona kao promotera i prototipa retardirajućeg "tokšoua za novo doba" u kome priča i nije toliko bitna, dok god on i gost mogu da okupaju ili ošišaju ili ofarbaju pudlicu.
SELEKTAH: 7minus/10
*čime sam lukavo izbegao to da neko pomisli da je Late Night (i u snu!) bolji od Booksmart.
Scenario za ovaj film i glavnu ulogu u njemu igra komičarka Mindy Kaling, a u skladu sa svim onim što Mindy njime želi da ispromoviše, režije se prihvatila njena zemljakinja, Nisha Ganatra, kojoj to da bude "idealna" za ponuđeni posao fali samo malo talenta i malo više iskustva (ili obrnuto).
Late Night je komedija za odrasle zato što jasno adresira aktuelne probleme (u liberalnom, zapadnjačkom) društvu, locira ih na zabavnom mestu i potom pokušava da se na duhovit, ali "realan" i kritičan način pozabavi njima.
Ti problemi su svi oni koji se tiču seksualne i rasne diskriminacije koju najčešće iniciraju beli ljudi, opet najčešće muškog pola. Lokacija je "behind the scene" jednog od tzv "late night" tokšouova (ljudi, ja ovde istradah da ubacim neku srpsku reč, ali ne ide!), koje u Americi od izmišljanja televizije naovamo vode samo muškarci. Sem u slučaju ovog filma. A Mindy balans u bavljenju tim problemom nalazi pre svega u tome da kad god je to moguće šalu napravi na svoj račun, tj račun svoje rase i pola koji u novom "inkluzivnom" svetu svojim "manjinštvom" jedan nepotizam zamenjuju drugim. I ono čime će vas ovaj film, možda ne osvojiti, ali svakako obradovati, jeste Mindy-na nepokloebljiva namera da se temom ne pozbavi kao primadona liberalnih krugova (koji terorišu društvene mreže i život van njih), već kao zdravorazumska osoba koja ume da izniveliše stepen "zlostavljanja" (sa i bez navodnika).
Najveći problem ovog filma jeste njegova osnovna premisa tj osećaj da se radi o navrat-nanos prepakivanju jednog setinga u jedan drugi koji pokušava da ne bude toliko crno-beo i u nameri da uperuje prstom, koliko da adresira i reši problem. Drugim rečima, Late Night ozbiljno zanemaruje svoju polaznu osnovu- a to je da "lejt najt" terminom/svetom već 28 (!) godina vlada jedna žena, osvajačica nebrojanih "Emija". Dakle, u tom i takvom svetu, koji je dakle "pristao" na ženskog voditelja iz nama neznanih razloga nije nikao nijedan drugi. Jasno je kao dan da je prvobitno na mestu ove bio zamišljen neko... muškiji. Od Emme Thompson.
E, sad, da čitava konstrukcija ne bi propala, Emma je modifikovana u nekakvu narcisu-mizantropkinju (jer to je mentalni sklop koji definiše muškarca...) koja živi mimo sveta, njegovih mena i promena, potreba i novih navika- što je pozicija na kojoj, ipak, nismo navikli da vidimo "jednu ženu" u modernim, liberalnim ostvarenjima. Ona je "dženderles" primer "starog" (okoštalog, nedinamičnog, zovem-pisce-u-emisiju...). Mindy koja putem "nameštaljke" na konkursu u svojoj fabrici dobija priliku za intervju u TV kompaniji, dobija i posao kroz aktuelnu, inkluzivnu, ali nefer "potrebu za ženom" u timu pisaca za tokšou. I Mindy, a to je ono što ovom filmu daje svežinu, tu vrstu "nepotizma" tretira sa podjednakom količinom zajedljivog humora koliko i socijalnu nenaštimovanost "starih struna".
Film potom u duhu nečega što je možda mogao da potpiše i Richard Curtis (čijim ostvarenjima Kalingova ne odaje počast samo svojim teve-rimejkom Four Weddings...) remiksuje Kalingino iskustvo u US rimejku Office sa kurtisovskom varijacijom rom-koma, samo između dve žene, samo u profesionalnom, a ne emocionalnom odnosu. Srećom po nas, i Kalingova i Thompsonova ne zaziru od šege na svoj račun (rase, godina, pola, interesovanja...), tako da zapleti i dramske mene filma teku prirodno i poseduju nešto od izgubljene topline američke komedije (osmadesetih, recimo Trading Places) koja insistira na pobedi svenarodnokorisnog "ljudskog".
Veliki deo postavke, kao što rekog, pati od konfuzno predstavljene Thompsonove koja, reklo bi se po izboru gostiju, i dalje jeste progresivna, samo se publika promenila, pa nije jasno šta fali u njenom samom nastupu ili diskursu, tj kako će se pomiriti potrebe virtuelnog sveta sa onim stvarnim. Na kraju ispada da se traži samo iskrenost. A deluje da je Thompsonova samo tako nečim i poslovala tj da ulaskom u "novo doba" ona postaje lažnija nego pre.
Poslednju scenu, koja pokazuje "inkluziju na delu", slikom "benetonastog" tima pisaca treba oprostiti zbog usputnog naguzivanja Fallona kao promotera i prototipa retardirajućeg "tokšoua za novo doba" u kome priča i nije toliko bitna, dok god on i gost mogu da okupaju ili ošišaju ili ofarbaju pudlicu.
SELEKTAH: 7minus/10
*čime sam lukavo izbegao to da neko pomisli da je Late Night (i u snu!) bolji od Booksmart.
No comments:
Post a Comment