BLACK MIDI U ZAGREBU (KLUB "MOČVARA", 2. OKTOBAR 2019)

Kad šetamo europskim gradovima, pa i Zagrebom, Žozefina ima nezgodnu naviku da malomalo pa poredi kako je kod njih, a kako je kod nas. Kažem "nezgodnu", jer me na taj način tera da se sekiram i ponavljam uvek jednu te istu stvar- Beograd je kao među-granična zona, onaj prcoljak prostora između dve granice u kome vlada prividna sloboda i bezakonje čak! dve države, gde ne rade klonje, gde se dižu ostaci nekad velelepnih frišopova, gde ima đubreta za tri godine reciklaže i gde možete da parkirate auto i dođete po njega za deset godina. Žozefina kaže da su neke poslednje ankete kazale da je Beograd u nekakvim top tenovima "in" gradova zbog svoje bujajujće kontra-kulture i all-around-egozotičnog vajba. Što nas samo vraća mojoj prvobitnoj definiciji Beograda kao "Bejruta na Balkanu".

S druge strane, gledajući Zagreb, spolja i sa strane, čovek ne može da se otrgne utisku da uprkos neobjašnjivo prljavim ulicama i ozbiljnim ožiljcima tranzicije (oličenim u večito privremeno zatvorenim izlozima prodavnica i u samom centru grada, kao i bujajućem kineskom prisustvu), ovde postoji jasan državni, gradski, građanski interes da srednja/građanska klasa postoji i da se po njoj sve ravna. Knjižara ima toliko da ima čak i rok knjižara u kojoj postoje samo naslovi koji se tiču popularne muzike i uz prateću memorabiliju u vidu majica i slično. Kod njih vas uveliko već s ulaza napadaju liste "bestselera" i novih naslova, na kojima Michelle Obama ima centralno mesto. Ne zato što, blaženiIsuse, Zagrepčani u redovima čekaju na bisere prve crne dame, već zato što neko želi da im poruči da su (i) na taj način deo sveta, čitali ili ne čitali, a indikacija je da neko ipak čita! Žozefina kaže da je literatura za decu i oprema iste neuporediva. Gazebo u parku. Pristojnost, red, fontane, bio-prodavnice, pekare-bombonice... insistiranje na formalnostima posvuda. Valjda niste ludi da sad mislite da vam ja pišem da su Zagrepčani (šire: Hrvati) bolji i pristojniji od Beograđana (šire: Srba). Pa imate knjiga i ratova na tu temu!... Samo kažem da tamo neko, iz interesa koji datiraju iz mnogo sitnijih godina, insistira, uz vjerojatnu obilatu pomoć katoličke crkve, da nacionalna, religiozna i sve ostale tradicije u što većoj meri idu kroz filter građanske klase. Kao u "civilizovanom svetu".

E, sad, jedna takva postavka, sa svojim pseudo-formama i hipokrizijom koja neminovno prati "građansko" (vs "bilo šta drugo"), trebalo bi da bude (lažni) neprijatelj svakog normalnog čoveka koji se hrabro i besmisleno opire svim mogućim stegama, tražeći bolje i "istinitije" društvo. Međutim, u okolnostima razornog kapitalističko-korporativnog dejstva koji tranziciono melje Balkan (bivajući njegov JEDINI NEPRIJATELJ), to i takvo građansko postaje njegov jedini saborac u borbi za kontra-kulturu, jer građansko, licemerno kakvo jeste, zna da "prave, fine kulture" nema bez njenog zlog i ružnog brata blizanca, koji će jedenom, čim kustosti obrnu plovak, postati "dragoceno poželjno". Dakle, jedan takav Zagreb/Hrvatska/Zagrepčani imaju rezona da već godinama podržavaju ponudu Močvare i sličnih joj klubova, InMusic Festival, jer im je jasno da "građansko" može i mora da postoji samo ako redovno i regularno podržava i njegov frindž čak i ako je on "anti-građanski".

I to nas dovodi do Black Midi. Koji ne sviraju u Beogradu, iako karta na dan koncerta košta 11EUR, a pre toga se mogla kupiti i za 9 i za 6.5 u pretprodaji. Iako je na koncertu u Močvari bilo 200-300+/- ljudi. Iako su Black Midi jedan od gitarskih bendova o kome se ovih dana najviše priča i Beograd apsolutno ima svako pravo na to da ih ugosti i konzumira. U Beogradu nema interesa. Državnog/gradskog/građanskog. Možda ima nekog sitnog, ali i to je ostalo nerealizovano. Baš kao i onom međugraničnom prostoru kod nas nema ničega, sem gužvi tamo gde ne bi trebalo da ih bude.

Pre Black Midi nastupio je Neon Lies one-man-John-Maus-darkwave-band Gorana Lautara za koga tamošnja (anti-)građanska javnost zna preko niza bendova i projekata, a ja prvi put čujem. Siroti Goran ili nije ni tražio ili nije ni dobio svetlo, a ni prostora na sceni, pa je svoj polusatni nastup održao ispred iste u istom polumraku tokom celog nastupa. Izgledajući kao pokretna blurovana slika "zaštićenog svedoka Dejana Anđusa". Neon Lies nastupa "uživo" jedino svojim pevanjem, preko matrica koje idu sa leptopa/semplera uz pomoć "bajate" ritam-mašine, nisam baš lepo video. Ali imate utisak kako ovaj postmoderni "kabare volter" može da izgleda. Zvuk kida. Iako Goran peva na engleskom (mutno, ali da se naslutiti), a ne na hrvatskom što bi daleko više obojilo emotivni ugođaj izvedbe. Njegove matrice su snažne, razgibavajuće, kontrolisano-haotične i ohrabrene vokalima imaju zaista moćno dejstvo. Napravio sam mentalnu notu da se bolje upoznam sa njegovim radom.

Black Midi izlaze spontano na scenu. Da provere da li je sve tu, da li se čuju, zatim se sklone, ponovo izađu, počnu da sviraju i narednih satiimalo+ vremena ne prestaju. Black Midi sviraju rok kao što džezeri sviraju fridžez. Zapravo, sve tako samo izgleda. Black Midi sviraju pažljivo usvirani haos. Možda je večeras i bilo nekih pesama sa njihovog prvenca Schlagenheim, ali to nije bitno, a najmanje njima. Black Midi (jbt, i četvrtu rečenicu započinjem njihovim imenom!) su bukvalno u prvih deset sekundi izdemonstrirali sve što nas očekuje: nojz, tihi deo protkan skoro govorećim vokalom, bubnjarsku eksploziju, zatim pauza, pa sve to izvarirano na različite načine. Black Midi su... OK, neću. Članovi benda su uniformisano skoro kao u postavi Village People. S leva na desno: basista koji izgleda kao radnik na građevini, sa kačketom. Zatim gitarista i vokalista koji je "David Byrne" ovog benda- neko ko donosi humor, vuče ka avangardi i pravi se da sve to donas stiže neobavezno. Zatim sledi, drugi gitarista, večeras uparađen u slamanti šešir i etno košuljicu kao da svira u Jarbolima, koji se loži kao da je sam na sceni i za ceo bend, njegova gitara krlja i srlja. Na kraju, sasvim desno, i ravnopravno sa njima, je bubnjar, koji kida, precizno kida, vrlo precizno kida. U jednom trenutku koncerta Black Midi staju i puštaju nam tišinu. Tek tada osećamo u kakvoj smo mašini za mlevenje. Slint su zvučali ovako. I vi koji ste za života slušali Slint znate da su Slint zvučali ovako čak i ako niste bili večeras! Mladalački nespokojno! Studentski uznemirujuće. Štreberski, ali večito na ivici. Black Midi zvuče kako im i godine nalažu- imaju kurčevit koncept, energiju, nemaju iskustva i deluju kao da bi im neki saveti dobro došli. Da li sam pomenuo da je sve, praktično, bila jedna neprekinuta pesma od početka do kraja? Bez "hello, Zaghreb!" i sličnih sranja na početku i kraju. Bez udostajavanja (o čemu možete da razmišljate jedino ako ste bolid koji nije shvatio da je svirka ono što vas udostojava, ili ne).

U "Močvari" je viski upola skuplji od vode.

Građanski smo se razišli, privatnim vozilima ili peške. Kao da svega skoro i nije bilo. Srpski priznajem (jer nije srpski ćutati) Žozefini da mi je teško da poverujem da sam pre par meseci video da Black Midi sviraju u Zagrebu, da sam poželeo da odem da ih vidim, da sam potom kupio karte, da smo stigli, proveli se i da sada, idući ka svom apartmanu, pričamo o tome. Možda u drugim zemljama sve ide lakše i deluje lakše ostvarljivo, pa ljudi i ne primećuju šta su ostvarili. Ja da.