FRANCE 1939: ONE LAST SUMMER

Verovatno najbolja stvar koju sam pogledao ove godine. Ili ovog i prošlog veka.

Ne uspevam da pronađem informacije o ovom jednosatnom dokumentarcu koji je emitovao (a verovatno i proizveo) BBC4. Sem da se režijom pozabavila Ruth Zylberman.

Baš kao što naslov kaže, ovaj film se bavi letom 1939. u Francuskoj i njenim stanovnicima koji nisu baš na najbolji način naslućivali šta ih čeka. Otprilike kao mi danas. Išli su na more, sunčali se, smejali se, čitali novine, mrštili se, a posle toga pili vino. Očekivali svoj prvi filmski festival, u Kanu, koji je trebalo da se održi u septembru te godine i izađe na crtu "Venecijanskom". Ljudi su bili zaneseni životom, a ne njegovim krajem. Otprilike kao mi danas.

Plakao sam u sebi gledajući.

One Last Summer sačinjen je skoro isključivo od privatnih snimaka tzv "kućnih videa" i po nešto malo "reporterskih" snimaka koji funkcionišu kao vezivno tkivo i daju (istorijski) kontekst. Neki od snimaka su naknadno "obojeni" i to zapljuskivanje boja života u njegov suton deluje kao da vas neko davi dok gledate najlepši zalazak sunca u životu. Osećaj da ljudi na plaži, livadi, u gradu, u kafani nisu svesni toga da će vrlo uskoro biti prinuđeni na brutalnu izmenu svog života rve se jedino s osećajem u vama da gledate ljude koji lagano odlaze ka svojim čituljama- mladi, nasmejani, deca.

U par navrata, narator će izvesti aktere "kućnih videa" iz anonimnosti i upoznati nas sa njima, kao pred kraj filma, kada ćemo upoznati oca koji snima svoju suprugu i sina, samo da bi nas narator informisao kako je mama preživela rat, a dečak je stradao u logoru, dok je otac ubijen mnogo pre toga. Da, taj dečak koji se stidljivo mazi s majkom i pozira unutar tog potpuno novog iskustva kome ga otac izlaže. Umesto da, preko Marseja, beže u Ameriku! U ovom snimku oni žive večno, opušteni u nekom šumarku, najedeni sira i bombona. Otprilike kao i mi danas.

Razmotavanje rata, s Hitlerovim osvajanjem Češke, pa (nemogućedaćesetodesiti!) paktom sa Staljinom, pa uzimanjem Danziga od Poljaka... sve su to Francuzi slušali i pratili kao eho tog leta, kupajući se na Azuru i slušajući vesti da je Marlene Dietrich već doplovila iz Amerike u Kan i iščekuje da bude njegova najviđenija gošća. Leto je ublažilo dah smrti. To isto toplo leto kao i svake godine koje je iz sata u sat iz dana u dan promicalo kao i svake godine, približavajući se kraju jednog vremena.

Nemoguće je spustiti pogled sa slika svih tih odavno mrtvih lica (ne samo zato što neprijatno liče na nas), naročito je nemoguće ako ste gledali Peter Jacksonov masterpis They Shall Not Grow Old, u kome je on takođe "obojio" dane pre, tokom i posle fronta stotina hiljada Engleza koji su isto tako krenuli u neki kraći rat i ostali u njemu ceo život. Ta boja instantno prelazi hiljade godina i menja utisak da gledate neki daleki, istorijski dokument u nešto daleko neposrednije i ličnije, nešto bliže, životnije... živo.

Mi smo danas ubeđeni da rat, baš kao ni ekološka katastrofa, baš kao ni neki novi virus gripa, baš kao ni epidemija terorizma, baš kao ni fatalni puritanizam neke nove religije ili društvene ideologije neće skoro, tj "nemoguće je da će ikada!". Milioni fotki doručaka, ručaka i večera na instagramu svedoče o tome, milijarde napućenih selfija, trilioni tviter protesta... Planovi za Novu godinu, planovi za zimovanje, planovi za putovanje, planovi za raspust, planovi za slavu, planovi za letovanje... Sve je to neko već uradio pre nas. Sve do 1939, kada su to neki uradili poslednji put. Tako nasmejano nesvesni da to čine poslednji put.

U ovom filmu gledamo život. Različiti inserti, različiti pristupi, neočekivano bavljenje intimnim i privatnim zabeleženo filmskom kamerom u periodu koji nam nije poznat po toj vrsti auto-refleksije (osim kao niste verzirani u slične materijale, pa vas takonešto već ostavlja ravnodušnim). Obični ljudi- najveći glumci svakog filma, bez sumnje. Neki od njih tek par sekundi zabeleženi u večnosti (barem dok se Sunce ne ugasi i ne bude fajront nad fajrontima). Deca. Zadivljena kamerom, pruženom pažnjom. Dvostruko nesvesna. Nevino nesvesna.

Gledamo leto, a kao da gledamo dinosauruse u poslednjoj šetnji pred ledeno doba ili fatalni rafal meteorita. Gledamo onu vrstu neandertalca koja je krenula putem koji će njenu pod-vrstu odvesti u ćorsokak i završiti je tamo. Gledamo pacijente "zero" kojima u susret poput raspršenog maslačka dolazi prvi virus kuge. Izgledaju otprilike kao mi danas.

Plakao sam u sebi zbog svih tih ljudi, tako naivnih i srećnih, i opuštenih. Život lepo izgleda, u Francuskoj skoro kao u raju. Mislio sam na sve vas koje znam i uprkos najstrašnijem opiranju video sam naša, vaša lica na njihovima. Plakao sam u sebi od straha. Jer moguće je. Ono što nikako ne može da se desi i verovatno neće nikada!, moguće je. I ne bi trebalo da nas iznenadi ako mu bude prethodilo najlepše leto naših života. Što ćemo, nažalost, shvatiti tek u poznu jesen.