HONEYLAND

Moj džangrizavi odnos prema proputovanjima kroz Makedoniju na stranu.
Potencijalni opšteuvaženi stav da će na Balkana prvo komšija da te zapljune, na stranu!
Zavist prema evidentnom uspehu makedonskog ostvarenja u svetu (tri nagrade na ovogodišnjem Sundanceu i 86/100 na Metacriticu i ozbiljne šanse da uzme Oskara za dokumentarni film), NA STRANU!
Ali, ja nisam uživao u ovom filmu koliko sam želeo.

Užasno mi je smetala njegova žanrovska neodređenost, tj hibridnost nastala mešanjem dokumentarnog filma s jedne strane, sa tipičnom festivalskom "naturalnom" dramom kakvu često zatičemo kod reditelja koji mahom posmatraju i tek povremeno okrestriraju svoje (fiktivne) priče. Mislim, ova hibrdinost sama po sebi nije pogrešna, zabranjena ili manje vredna, naprotiv, ali ovde je delovala kao izgovor da reditelj(i) Tamara Kotevska i Ljubomir Stefanov kalkulantski vode svoju priču podmirujući tezu za koju su, ispravno, pretpostavili da će im otvoriti vrata kod festivalske publike koja drži do sebe i svojih liberalnih i eko stavova o svetu.
Ako nisam u pravu, treba me udaviti u kaci meda.

Honeyland tretira zemaljski mikrokosmos da bi nam ispričao priču koja univerzalno progovara o Zemaljskom makrokosmosu i našoj ulozi u svemu tome. Glavna junakinja je Hatidže, koja verovatno ima oko 50 godina (verovatno i manje), ali zbog načina života izgleda daleko starije. Ona živi negde u brdima iznad Skoplja, sa svojom nepokretnom majkom, kojoj je jedna polovina lica u nekakvoj otvorenoj rani kojoj reditelji ne daju objašnjenja. Hatidže u uslovima života koji su bili verovatniji za rani XIX vek (jedan radio-aparat na baterije na stranu) brine o svojoj majci, a izdržava ih oboje uzgajanjem pčela i prodavanjem istog na skopskoj pijaci (16EUR po tegli).

Međutim, njene muke počinju doseljavanjem nomadske porodice, koju čine tata, mama, petoro dece, krave i telići, koja osokoljena Hatidžinim uzgajanjem pčela i sama počinje time da se bavi, jureći laku zaradu, koju im nakupac (deluje srpskog porekla) obećava. Ali, oni ne poštuju Hatidžine "zakone prirode" koji nalažu da pola meda i saća ostane pčelama. Jureći zaradu oni melju i cede sve, zbog čega njihove pčele napadaju Hatidžine u potrazi za hranom i ubijaju ih, šta Hatidži pravi ozbiljan problem...
Jasno vam je kako je sve ovo jasna i slatka metafora za ljudsko činodejstvo na planeti.
Dodajte tome neočekivano kurcoboljan odnos nomada i prema svojoj stoci, scene umiranja teladi i krava i njihovog više nego nedostojnog transfera do večnog prebivališta... Mogu da zamislim da su horde Sundance hipstera jurile do postavljenih terapeuta u hodniku bioskopa...

Na ljudskom planu, s jedne strane izuzetno je dirljiv odnos ostarele ćerke i ostarele majke i tu skidam kapu rediteljima u kojoj meri su uspeli da "odglume" pčelu na zidu i neometano zabeleže te trenutke. S druge strane još su facscinatniji trenuci u kojima pratimo život nomada, oni u kojima se njihova starija ćerčica zamalo udavi naočigled roditelja i kamermana, baš kao i oni gde nomadi i pčele ulaze u dosta sirov odnos koji rezultira desetinama uboda. Tu ovaj film zavređuje svoj dokumentarni, nefiltrirani pristup.

Honeyland je osmišljen kao fikcija, sa nekakvim početkom, razradom, dramskim zapletom, i traumatičnim krajem, za šta mi je teško da poverujem da je rezultat dokumentarističkog nemešanja. S druge strane, deluje da su autori proveli dosta vremena, pa im se isplatilo, ali to ne umanjuje snažno "izveštačeno" prisustvo autora koji je priči ponudio stereotipniji tretman nego što je možda mogao da bude da je ostao samo na beleženju.

SELEKTAH: 6/10