Mislim da je Nick Broomfield omanuo.
Iako je veteran brojnih dokumentaraca od kojih se pozamašan deo njih bavio muzičarima (Kurt & Courtney, Whitney: Can I Be Me, Biggie & Tupac...) film o odnosu (pre nego ljubavi) Leonarda Cohena i Norvežanke Marianne Ihlen, koju je upoznao na grčkom ostrvu Hidra, nije ona uznosna romansa koju smo priželjkivali, a ni njeno naličje, barem ne u potpunosti. Najviše od svega to nije film baš i samo o njima dvoma.
Pre par godina svi smo bili uzdrmani vešću da je Leonard poslao poslednju ljubavnu poruku svojoj Marianne, koja je brojala sitno u bolnici u Oslu, poručivši joj da i on stiže uskoro za njom. I tako je i bilo. Leonard je umro tri meseca kasnije. Delovalo je kao da su stvar orkestrirali sami bogovi, ili, makar, Bowie, ali Broomfield je taj, polazni/završni, momenat svog film kompromitovao kada nam je prikazao da je Marianne tražila da se čitanje tog pisma u bolnici snimi (?!) video kamerom. Taj ružno snimljeni i "pripremljeni" momenat slomiće vam srce, dok Marianne leži skoro nepokretno s cevčicama u nosu, a po čitanju pisma kaže da joj prija što joj medicinska sestra masira stopala u tim trenucima, što kamera potom otkriva. WTF?!! Balon nade da je ljubav beskrajna naduvan u našim srcima naduvaće se skoro do trenutka pucanja, a potom možda sasvim izduvati pred prizorom banalnosti života. Možda tako i jeste, možda tako i treba, ali ne i u priči o Marianne i Leonardu.
Broomfieldov film ne poseže ni za kakvom posebnom poezijom ili romantičnošću. Ovo je hronološki rezimirana veza, koja se preotezala od kraja šezdesetih sve do smrti aktera koje je i sam Broomfield poznavao, ali činjenica da je ona trajala relativno kratko, da je bila isprekidana, a potom i van domašaja ili interesa javnosti, čini da Broomfield, uprkos obilju "kućnih videa" iz rane faze, ipak, nije imao čime da popuni film, pa je isti dobrim delom i rezime Leonardove pevačke karijere. Što je samo donekle poslužilo kao kontekst za razumevanje ljubavne veze.
Najviše od svega impresionira (doprinosi) Aviva Layton, partnerka Leonardovog dugogodišnjeg prijatelja Irvinga Laytona, čiji neposredni i pronicljivi rezoni u priličnoj meri objašnjavaju šta se dešavalo. Umetnici, po njenim rečima, nisu dobri supružnici, a ni roditelji. Leonard, koji je patio od depresije, svakako je bio dobar primer toga i, prema sopstvenim rečima, uvek je želeo da napusti situaciju u kojoj se nalazio. Sirotoj Marianne i njenom sinku, "malom Axelu", nije pomoglo ni što je Leonarda upoznala na ostrvu Hidra gde su hipici sa svih strana sveta dolazili da gutaju esid i uživaju u sunčanoj strani života. U neočekivano mračnom aspektu filma, Broomfield nas upoznaje sa poražavajuće tragičnim rezultatima "slobodne ljubavi" i "brakova bez granica", koji su ostavljali rasparane porodice i decu nemoćnu da se naviknu na život "van Hidre", obično sklonu alkoholizmu, drogama i samoubistvu.
U tom miksu različitih aspekata, mi vidimo da je Marianne bila jedna odana žena (koja je zaslužila sve pesme koje su joj posvećene), da je Leonard voleo i bio džentlmen kad je stizao, ali više od svega upoznajemo jednu strukturu umetničkog života, izraslog na kulturi šezdesetih, i njenim neveselim ishodima u kasnijim godinama. "Words Of Truth and Tragedy", pre.
SELEKTAH: 6minus/10
No comments:
Post a Comment