Crno-beli film, proporcija slike: 4:3, art direkcija: kao da je restauriran nemi film, samo sa tonom (da, i ja se pitam da li je ostatak recenzije potreban)
Iako Mark Jenkin iza sebe ima četiri filma, verujem da je ovo jedini koji smo i vi i ja pogledali. Isto tako nije teško poverovati da je Jenkin na ovom filmu bio i reditelj i scenarista i snimatelj. Ovaj film, koji je na granici da svojim autsajderstvom bude proglašen "eksperimentalnim", ipak, u suštini nije ništa više do retro-fetišizacija estetike nemog filma i procesa montaže koji je u jednom trenutku razvoja filma delovao kao da je "izmislio film". Jenkin kao i montažni pioniri tog doba (dvadesete prošlog veka) dosta polaže na montažne opozicione parove ili nizove koji grade snažan simbolički utisak ili percepciju gledaoca dovodi do usijanja kombinovanom montažom četiri junaka koji govore u dva različita dijaloga. Tako njegov film uspeva da bude i vrlo retro, i vrlo post i vrlo moderan, skoro u isto vreme.
Priča je na granici da bude kenloučovski angažovana i britanski nostalgično sentimentalna spram vremena prošlih. U nekom malom ribarskom gradiću žive dva brata. Jednom je žena umrla, odrasli sin nerado provodi vreme sa njim, i on je, zbog ekonomskih tokova, batalio tradicionalni porodični biznis ribarenja za novi gde njegov brodić služi za polusatne turističke ture. Drugi brat je ostao bez broda, dovija se na raznorazne načine da lovi ribu "na suvom" koristeći plimu i oseku i skuplja pare za novi brod. Njihova porodična kuća prodata je došljacima koji su je renovirali i u sezoni, kada su jedino i tu, je izdaju turistima. Ribarima na sve to teško pada i što njihova ribarska oruđa za rad u kući služe samo kao dekoracija.
Dramica koja se odigra, u neku ruku bavi se nepomirljivim odnosom domaćih i dođoša, vremenima koja se surovo menjaju, ljudima koji im se (o)lako prilagođavaju i ljudima koji im (ne)potrebno prkose. Mladi i stari su podjednako zavađeni, razum i osećanja su podjednako na strani i jednih i drugih i tragični ishod tenzija neminovan je tamo gde bi ga najmanje očekivali.
Ono što oneobičava ovaj predložak za socijalnu teve dramu do arthaus razina jeste filmska estetika tj tretiranje priče kao nečega što je skoro dokumentarno-istorijski artefakt zabeležen kao "problem" u nekim davnim vremenima. U isto vreme, proto-ekspresionistička rešenja pomažu odvijanju nemile drame, omogućuju efektne krupne planove lica u tuzi, besu, ljubavi, nepostojanju, ali film ozbiljno osciluje između toga da li je estetika pojela ili pomogla priči, što na kraju i biva njegov najveći problem.
Ako imate vremena, protresite svoje gledalačko iskustvo.
SELEKTAH: 6minus/10
Iako Mark Jenkin iza sebe ima četiri filma, verujem da je ovo jedini koji smo i vi i ja pogledali. Isto tako nije teško poverovati da je Jenkin na ovom filmu bio i reditelj i scenarista i snimatelj. Ovaj film, koji je na granici da svojim autsajderstvom bude proglašen "eksperimentalnim", ipak, u suštini nije ništa više do retro-fetišizacija estetike nemog filma i procesa montaže koji je u jednom trenutku razvoja filma delovao kao da je "izmislio film". Jenkin kao i montažni pioniri tog doba (dvadesete prošlog veka) dosta polaže na montažne opozicione parove ili nizove koji grade snažan simbolički utisak ili percepciju gledaoca dovodi do usijanja kombinovanom montažom četiri junaka koji govore u dva različita dijaloga. Tako njegov film uspeva da bude i vrlo retro, i vrlo post i vrlo moderan, skoro u isto vreme.
Priča je na granici da bude kenloučovski angažovana i britanski nostalgično sentimentalna spram vremena prošlih. U nekom malom ribarskom gradiću žive dva brata. Jednom je žena umrla, odrasli sin nerado provodi vreme sa njim, i on je, zbog ekonomskih tokova, batalio tradicionalni porodični biznis ribarenja za novi gde njegov brodić služi za polusatne turističke ture. Drugi brat je ostao bez broda, dovija se na raznorazne načine da lovi ribu "na suvom" koristeći plimu i oseku i skuplja pare za novi brod. Njihova porodična kuća prodata je došljacima koji su je renovirali i u sezoni, kada su jedino i tu, je izdaju turistima. Ribarima na sve to teško pada i što njihova ribarska oruđa za rad u kući služe samo kao dekoracija.
Dramica koja se odigra, u neku ruku bavi se nepomirljivim odnosom domaćih i dođoša, vremenima koja se surovo menjaju, ljudima koji im se (o)lako prilagođavaju i ljudima koji im (ne)potrebno prkose. Mladi i stari su podjednako zavađeni, razum i osećanja su podjednako na strani i jednih i drugih i tragični ishod tenzija neminovan je tamo gde bi ga najmanje očekivali.
Ono što oneobičava ovaj predložak za socijalnu teve dramu do arthaus razina jeste filmska estetika tj tretiranje priče kao nečega što je skoro dokumentarno-istorijski artefakt zabeležen kao "problem" u nekim davnim vremenima. U isto vreme, proto-ekspresionistička rešenja pomažu odvijanju nemile drame, omogućuju efektne krupne planove lica u tuzi, besu, ljubavi, nepostojanju, ali film ozbiljno osciluje između toga da li je estetika pojela ili pomogla priči, što na kraju i biva njegov najveći problem.
Ako imate vremena, protresite svoje gledalačko iskustvo.
SELEKTAH: 6minus/10
No comments:
Post a Comment