I dalje ne znam da li ove godine iz naslova albuma sugerišu da je ovo kompilacija koja pokriva taj period, da nije kompilacija, ali pesme jesu iz tog perioda, ili su godine tu samo da zbune.
Against All Logic je alijas Nicolasa Jaara.
Slušajući ovaj album pomislio bih da je AAL i alijas Afrike Bambaataae. Ili nekoga ko pretenduje na njegovo mesto.
2017-2019 je sirovi i eksplozivni miks žanrova sa ulicom kao plesnim podijumom na umu.
To, ili sam ja s godinama sve salonskije nabaždaren.
FUCK YOU! ako ste pomislili da je prethodno rečeno istina.
Na AAL2 sam odlepio kao tinejdžerka (pol mu daje na histeriji, znam, jeste malo seksistički i predrasudno) još tokom konzumacije singla sa dvostrukom A stranom Illusions Of Shameless Abundance/ Alucinao. U prvom Lydia Lunch izgovara naslov i zvuči kao da kaže "all around me illusions of satanism". U drugoj su na vokalu Estado Unido i fka twigs. Obe zvuče kao da su ih iskovali čekić i nakovanj. Obe zvuče sveže kao Planet Rock jednom davno. Brejkbit Konkrit.
Idealan intro u mračni laundž haustor 2017-2019.
Muzika koja uznemiruje dok vam ne da da mirujete. Ritam kao packa ili elektrošok. Pleme Gucci. Distorziran vokali. Refreni koji se ponavljaju kao refreni dečije pesmice, možete i da tapšete, dok vam ruke ne prokrvare. Kraftwerk harmonije, Kraftwerk autoputevi, pokušavaju da se probiju kroz džunglu. Postmoderna je resetovana. Ponovo smo u loncu u koji se ubacuje sve što nam pada na pamet. Jaar distrozira soul, siluje hip hop, no-wave-uje drill.
Yo-wave? Može.
Uvodna Fantasy sempluje Beyonce, a deluje kao da meditira na ukradenom semplu Sakamotoa i Sylviana. Da, baš kao što se dešava u životu!
Ovo je nova "kul" muzika.
Ovo je novi "francuski talas". Makar bio samo ovaj jedan jedini. Pljusić.
Da, slažem se, kad stignemo do If You Can't Do It Good, Do It Hard (u kome opet Lydia Lunch drži lekciju), sve zvuči kao Da Funk od Daft Punk ili nešto još sirovije od Thomasa Bangaltera. Studio je od kartona, na sve strane cvrče zvuci kao pokidane sirene. Muda i stav u prvom planu. Pardon, klit i stav.
Nije mi teško da zamislim sve ovo kao saundtrak šarolikih (da budem umiljat) francuskih predgrađa, ili nemirnijih arondismana.
Jaar ne želi da sakrije odakle potiče. Stvarno potiče.
Nostalgični, beli downtempo Air pregažen je kao veverica.
Umesto Krs-One-ove Sound of Da Police u La heine može da se zavrti skoro bilo šta odavde. Samo ne rimejk, nikako. Samo mlađi i zdraviji kao ruža, ako može (to je moja poruka novim generacijama).
Ako je sloboda na barikadama, onda je treba srušiti i prokrčiti sebi put.
SELEKTAH: 9plus/ 10
Against All Logic je alijas Nicolasa Jaara.
Slušajući ovaj album pomislio bih da je AAL i alijas Afrike Bambaataae. Ili nekoga ko pretenduje na njegovo mesto.
2017-2019 je sirovi i eksplozivni miks žanrova sa ulicom kao plesnim podijumom na umu.
To, ili sam ja s godinama sve salonskije nabaždaren.
FUCK YOU! ako ste pomislili da je prethodno rečeno istina.
Na AAL2 sam odlepio kao tinejdžerka (pol mu daje na histeriji, znam, jeste malo seksistički i predrasudno) još tokom konzumacije singla sa dvostrukom A stranom Illusions Of Shameless Abundance/ Alucinao. U prvom Lydia Lunch izgovara naslov i zvuči kao da kaže "all around me illusions of satanism". U drugoj su na vokalu Estado Unido i fka twigs. Obe zvuče kao da su ih iskovali čekić i nakovanj. Obe zvuče sveže kao Planet Rock jednom davno. Brejkbit Konkrit.
Idealan intro u mračni laundž haustor 2017-2019.
Muzika koja uznemiruje dok vam ne da da mirujete. Ritam kao packa ili elektrošok. Pleme Gucci. Distorziran vokali. Refreni koji se ponavljaju kao refreni dečije pesmice, možete i da tapšete, dok vam ruke ne prokrvare. Kraftwerk harmonije, Kraftwerk autoputevi, pokušavaju da se probiju kroz džunglu. Postmoderna je resetovana. Ponovo smo u loncu u koji se ubacuje sve što nam pada na pamet. Jaar distrozira soul, siluje hip hop, no-wave-uje drill.
Yo-wave? Može.
Uvodna Fantasy sempluje Beyonce, a deluje kao da meditira na ukradenom semplu Sakamotoa i Sylviana. Da, baš kao što se dešava u životu!
Ovo je nova "kul" muzika.
Ovo je novi "francuski talas". Makar bio samo ovaj jedan jedini. Pljusić.
Da, slažem se, kad stignemo do If You Can't Do It Good, Do It Hard (u kome opet Lydia Lunch drži lekciju), sve zvuči kao Da Funk od Daft Punk ili nešto još sirovije od Thomasa Bangaltera. Studio je od kartona, na sve strane cvrče zvuci kao pokidane sirene. Muda i stav u prvom planu. Pardon, klit i stav.
Nije mi teško da zamislim sve ovo kao saundtrak šarolikih (da budem umiljat) francuskih predgrađa, ili nemirnijih arondismana.
Jaar ne želi da sakrije odakle potiče. Stvarno potiče.
Nostalgični, beli downtempo Air pregažen je kao veverica.
Umesto Krs-One-ove Sound of Da Police u La heine može da se zavrti skoro bilo šta odavde. Samo ne rimejk, nikako. Samo mlađi i zdraviji kao ruža, ako može (to je moja poruka novim generacijama).
Ako je sloboda na barikadama, onda je treba srušiti i prokrčiti sebi put.
SELEKTAH: 9plus/ 10
No comments:
Post a Comment