Crna partizanka kolo vodila...
Harriet je biografski film o Harriet Tubman, "Rosi Parks pre Rose Parks", ženi koja je hrabro i prkosno prebacivala i pomagala odbegle robove s juga na slobodniji i tolerantniji sever, a potom i sama učestvovala u Civilnom ratu na strani Severa. Harriet je bio i jedini "crni sadržaj" na ovogodišnjoj dodeli Oskara, kojom prilikom je Cynthia Erivo bila nominovana i za glavnu ulogu, ali i kao izvođačica naslovne teme filma. Izduvala je za oba. U slučaju pesme, neopravdano ako mene pitate.
Harriet se možda bavi ikonama crne kulture i pokreta za ravnopravnost, ali je na svaki način retrogradan. I u najboljem slučaju izgleda kao partizanski film, kakvih se Jugoslavija napravila, s tim što su partizani sada crni, baš i kao kolaboracionisti, dok su "nemci" većinski beli.
Harriet u tamnoputoj Kasi Lemmons nije našao naročito darovitu rediteljku i njen film oskarovski i staromodno pripoveda priču kojoj je manjkalo budžeta, rediteljske raskoši, ubedljivije glumačke ekipe (ne odnosi se na Erivo), kao i likova čiji dramski pamfletizam nismo već degustirali u sličnim postavkama, i kada su se stvarima bavili beli reditelji. Ponekad neusaglašenost želja i mogućnosti stvara vrlo neprijatan i jeftin osećaj, skoro "prigodno skrojene" televizijske biografije koja, kada Harriet zapadne u svoja transcendentalna stanja, pribegava "indigo" kolor-efektu da dočara "kontakt sa bogom" i sve izgleda toliko jadno, kao da umesto "zen momenta" filma gledamo dramatizaciju nekakve paranormalne aktivnosti za potrebe teve emisije Discovery kanala.
Međutim, stvarna dekadentnost ovog filma ogleda se u autorski netretiranom (ako gledate s te strane) Harrietinom verovanju u Boga tj komunikacijom sa istim tj verovanju da joj isti pomaže i govori šta da radi otkrivajući joj neposrednu budućnost kroz vizije (koje su možda izazvane udarcem u glavu koji je pretrpela kao mala). Ako se stvar poetski može tumačiti kao to da i bog zna na čijoj strani je pravda i nalazi načina da pomogne ugnjetanima (umesto da samo ukine ropstvo i/ili sprži robovlasnike), Lemmonsova stvar tretira bez trunke soli i osećaja da Tubmanova možda radi pravu stvar, ali i da je malkice "luckasta" s obzirom na slepu veru u vizije i oslanjanje na njih. Naročito iz vizure "pro-ateističkog XX veka" i dominantnog osećaja da bog živi u bajkama. Stvar posebno deluje blentavo, naivno i, opet, neprijatno u kontekstu (pre)ostalog "looka & feela" filma, tj ima se utisak da je neko ko je "mentalni vršnjak" sa Tubmanovom napravio i film o njoj. Koji bi i ona razumela i volela.
Razumem da totemi crne kulture moraju da imaju svojih filmskih petanest minuta i Harriet Tubman van svake sumnje zaslužuje to, ali ovo nije ni adekvatan ni respektabilan film o njoj, niti o mukama crne populacije pod surovim i beskrupoloznim terorom belaca.
SELEKTAH: 4minus/10
Harriet je biografski film o Harriet Tubman, "Rosi Parks pre Rose Parks", ženi koja je hrabro i prkosno prebacivala i pomagala odbegle robove s juga na slobodniji i tolerantniji sever, a potom i sama učestvovala u Civilnom ratu na strani Severa. Harriet je bio i jedini "crni sadržaj" na ovogodišnjoj dodeli Oskara, kojom prilikom je Cynthia Erivo bila nominovana i za glavnu ulogu, ali i kao izvođačica naslovne teme filma. Izduvala je za oba. U slučaju pesme, neopravdano ako mene pitate.
Harriet se možda bavi ikonama crne kulture i pokreta za ravnopravnost, ali je na svaki način retrogradan. I u najboljem slučaju izgleda kao partizanski film, kakvih se Jugoslavija napravila, s tim što su partizani sada crni, baš i kao kolaboracionisti, dok su "nemci" većinski beli.
Harriet u tamnoputoj Kasi Lemmons nije našao naročito darovitu rediteljku i njen film oskarovski i staromodno pripoveda priču kojoj je manjkalo budžeta, rediteljske raskoši, ubedljivije glumačke ekipe (ne odnosi se na Erivo), kao i likova čiji dramski pamfletizam nismo već degustirali u sličnim postavkama, i kada su se stvarima bavili beli reditelji. Ponekad neusaglašenost želja i mogućnosti stvara vrlo neprijatan i jeftin osećaj, skoro "prigodno skrojene" televizijske biografije koja, kada Harriet zapadne u svoja transcendentalna stanja, pribegava "indigo" kolor-efektu da dočara "kontakt sa bogom" i sve izgleda toliko jadno, kao da umesto "zen momenta" filma gledamo dramatizaciju nekakve paranormalne aktivnosti za potrebe teve emisije Discovery kanala.
Međutim, stvarna dekadentnost ovog filma ogleda se u autorski netretiranom (ako gledate s te strane) Harrietinom verovanju u Boga tj komunikacijom sa istim tj verovanju da joj isti pomaže i govori šta da radi otkrivajući joj neposrednu budućnost kroz vizije (koje su možda izazvane udarcem u glavu koji je pretrpela kao mala). Ako se stvar poetski može tumačiti kao to da i bog zna na čijoj strani je pravda i nalazi načina da pomogne ugnjetanima (umesto da samo ukine ropstvo i/ili sprži robovlasnike), Lemmonsova stvar tretira bez trunke soli i osećaja da Tubmanova možda radi pravu stvar, ali i da je malkice "luckasta" s obzirom na slepu veru u vizije i oslanjanje na njih. Naročito iz vizure "pro-ateističkog XX veka" i dominantnog osećaja da bog živi u bajkama. Stvar posebno deluje blentavo, naivno i, opet, neprijatno u kontekstu (pre)ostalog "looka & feela" filma, tj ima se utisak da je neko ko je "mentalni vršnjak" sa Tubmanovom napravio i film o njoj. Koji bi i ona razumela i volela.
Razumem da totemi crne kulture moraju da imaju svojih filmskih petanest minuta i Harriet Tubman van svake sumnje zaslužuje to, ali ovo nije ni adekvatan ni respektabilan film o njoj, niti o mukama crne populacije pod surovim i beskrupoloznim terorom belaca.
SELEKTAH: 4minus/10
No comments:
Post a Comment