Jedan od animiranih filmova nominovanih za Oskara ove godine
Francusko ostvarenje J'ai perdu mon corps (Izgubio sam svoje telo) urađeno je prema grafičkoj noveli Guillaumea Lauranta. Koju nisam čitao. A reditelj je debitant Jeremy Clapin.
Film na vrlo apsurdan način pravi alegoriju o tome koliko je teško tj nemoguće rastati se od detinjstva, kao mesta i vremena najlepših trenutaka ("opšteuzev"), naročito ako je kraju istog kumovala nekakva tragedija. Razbijeni raj u sećanjima konstantno biva revitalizovan, renoviran, a čak i kada se racionalno izlimitira da narečeno vreme prihvati kao seriju precenjenih banalnosti, on ostaje zauvek zaljubljen u njih.
Mali Naoufel izgubio je roditelje u saobraćajnoj nesreći. Nakon toga njegov život postaje otužno potucanje po danima kod neke rodbine koja ga je prihvatila silom prilika. Njegovi dečački snovi da će postati astronaut ili pijanista (da udovolji tati odnosno mami), sasušeni su skoro do tačke pucanja jednim preobičnim i na svaki način siromašnim životom koji Naoufel u nekom trenutku provodi kao raznosač za Fast Pizza lanac. Desetine sačuvanih audio kaseta koje je kao mali snimio zajedno sa svojim roditeljima neprekidno nas flešbekovima vraćaju u jedini život koji se živeo. Teško je ne učitati se srcem u vreme koje je tako nepovratno izgubljeno.
Do preokreta u njegovom životu dolazi kad...
Elem, u drugoj paralelnom, ultra-apsurdnom toku ove priče pratimo jednu šaku. Koja iz bolnice beži, kroz grad, u želji da stigne do svog tela... Taj povratak uključuje jedan obračun s pacovima i smrt jedne mame goluba. Taj povratak je suvo zlato ovog filma i vrlo pametno je duhovit. I tužan. I vrlo tužan.
Za moje emotivne i estetske potrebe, a to je česta mana ovih "grafičkih" ostvarenja, jedan krupan deo priče nije promišljen sa istom dozom istančanosti i poetske nadahnutosti kao ostatak filma, a tu mislim na čitav segement priče o Naoufelovom upoznavanju Gabrielle, zapošljavanju u radionici, koji uglavnom ostaje samo informativan.
Ali zatečen u oskarovskoj konkurenciji, J'ai perdu mon corps svojom egzekucijom ostaje za glavu iznad. Ili, barem, ruku.
SELEKTAH: 7plus/10
Francusko ostvarenje J'ai perdu mon corps (Izgubio sam svoje telo) urađeno je prema grafičkoj noveli Guillaumea Lauranta. Koju nisam čitao. A reditelj je debitant Jeremy Clapin.
Film na vrlo apsurdan način pravi alegoriju o tome koliko je teško tj nemoguće rastati se od detinjstva, kao mesta i vremena najlepših trenutaka ("opšteuzev"), naročito ako je kraju istog kumovala nekakva tragedija. Razbijeni raj u sećanjima konstantno biva revitalizovan, renoviran, a čak i kada se racionalno izlimitira da narečeno vreme prihvati kao seriju precenjenih banalnosti, on ostaje zauvek zaljubljen u njih.
Mali Naoufel izgubio je roditelje u saobraćajnoj nesreći. Nakon toga njegov život postaje otužno potucanje po danima kod neke rodbine koja ga je prihvatila silom prilika. Njegovi dečački snovi da će postati astronaut ili pijanista (da udovolji tati odnosno mami), sasušeni su skoro do tačke pucanja jednim preobičnim i na svaki način siromašnim životom koji Naoufel u nekom trenutku provodi kao raznosač za Fast Pizza lanac. Desetine sačuvanih audio kaseta koje je kao mali snimio zajedno sa svojim roditeljima neprekidno nas flešbekovima vraćaju u jedini život koji se živeo. Teško je ne učitati se srcem u vreme koje je tako nepovratno izgubljeno.
Do preokreta u njegovom životu dolazi kad...
Elem, u drugoj paralelnom, ultra-apsurdnom toku ove priče pratimo jednu šaku. Koja iz bolnice beži, kroz grad, u želji da stigne do svog tela... Taj povratak uključuje jedan obračun s pacovima i smrt jedne mame goluba. Taj povratak je suvo zlato ovog filma i vrlo pametno je duhovit. I tužan. I vrlo tužan.
Za moje emotivne i estetske potrebe, a to je česta mana ovih "grafičkih" ostvarenja, jedan krupan deo priče nije promišljen sa istom dozom istančanosti i poetske nadahnutosti kao ostatak filma, a tu mislim na čitav segement priče o Naoufelovom upoznavanju Gabrielle, zapošljavanju u radionici, koji uglavnom ostaje samo informativan.
Ali zatečen u oskarovskoj konkurenciji, J'ai perdu mon corps svojom egzekucijom ostaje za glavu iznad. Ili, barem, ruku.
SELEKTAH: 7plus/10
No comments:
Post a Comment