Definitivno "bad", for life
Kada se reditelji na špici svog (američkog debija) filma potpišu kao Adil & Bilall, moji alarmi se popale kao kad vidim da piše McG. Bez obzira što se radi o belgijskom dvojcu sa portfolijom oštrih evropskih krimi filmova koje, nažalost, nisam gledao.
Bad Boys For Life predstavlja povratak franšize, a možda i čuvenog posustalog blokbaster producenta Jerry Bruckheimera, koji je dobio solidne prolazne ocene i od kritike i od publike, a i Stari ga je "tambsapovao". Dakle, sve preporuke da Žozefina i ja osvežimo naš kućni neorealistički festival jednom zabavnom kontra-produkcijom. Kad ono...
Čak i u okolnostima kada su nam poklonjene besmislene količine vremena poput kupona koje možemo da iskoristimo samo unutar svojih domova, dva sata potrošenih na ovaj film čine se neoprostivim.
Mikea i Marcusa zatičemo u sceni tipičnijoj za neku sapunicu (koja se kao lajtmotiv provlači sve vreme filma, ali ne uspeva da se nametne kao konceptualno zanimljivija postavka)- Marcusova ćerka dobila je dete, on je postao deda, simbolično se oprašta od starog života. U isto vreme, udovica meksičkog bosa, Isabela Aretas, na vrlo brutalan način beži iz zatvora, uz pomoć svog odraslog sina, i potom počinje sa osvetom svima onima koji su joj omogućili da završi u zatvoru i sjebali imperiju njenog muža. Iako je sinu naložila da Mike bude poslednji u nizu, on strada prvi...
Tu dolazimo do još jednog soupopera momenta- glavni junak se bori za život, a svi znamo da će da preživi. Nakon čega imamo venčanje, za kojim počinje kontra-osveta, ako tako mogu da kažem, tj Mikeova potraga za ljudima koji su ga upucali. Marcus vrlo nerado izlazi iz penzije da bi pomogao (sada već i fizički) "starom" prijatelju. Kada dođe do još jednog, za soupoperu tipičnog tvista, bićete ozbiljno sablažnjeni količinom nebuloze koju je ovaj film pokušao da upakuje kao "žanr" i nekakav postmoderni, skoro zaustih da kažem post-majklmanovski, komični krimić.
Bad Boys je (tada se još uvek nije znalo da će biti serijal) startovao godinu dana kasnije nakon poslednjeg nastavka Beverly Hills Cop, kao pokušaj da se žanr crne komedije ukrštenae sa popularnim detektivskim-krimi filmom, održi u životu sa novodošlim crnim komičarima, i ta namera je uspela. Ali, 25 godina kasnije, umesto da se ideja podmladi novim komičarima i novim komičarskim duhom, ona je podgrejana od strane autora koji očigledno nisu marili mnogo za komediju (i ona je ovde na uvredljivom nivou reciklaže Eddie Murphy-jevih Nutty Professor filmova), već su više hteli da se pozabave žestinom donesenom iz Evrope i možda, kao što rekoh, inspirisane Michael Mannom. Dobijeni film konstantno kolabira na svim nivoima- nasilje je koreografisano raskošnije nego što se očekuje i u totalnom je neskladu sa umivenim i zastarelim komičnim aspektom "civilnog" života Mikea i Marcusa, sudar dve porodične priče aspurdan je, ali na neuverljiv i trapav način, i ultimativni katarzični vrhunac je blamantan i negledljiv, a poslednja scena koja otvara prostor za proširenje tima "loših momaka" stvarno "lošim momkom" imala bi smisla pre u nekoj evropskoj izvedbi pre toga popločanoj ozbiljnim lokvama krvi.
Na sve to, u režiji Adila & Bilalla nisam našao simpatije za njihove simpatije spram Fast & Furious franšize koja je očigledno poslužila kao referenca za željeni miks akcije, kamaraderije i komedije, sa samo-masturbirajućim scenama jurnjave i pucnjave. Najviše zbog toga što smo to sve već videli i F&F je tu vrstu miksa izmiksovao na sve moguće načine dovodeći ih do briljantnog apsurda u spinofu Hobbs & Shaw.
Will Smith i Martin Lawrence deluju za nijansu profesionalno svežije i zainteresovanije nego što su Gidra i Marko Todorović to bili u Žikinoj ženidbi.
SELEKTAH: 1/10
Kada se reditelji na špici svog (američkog debija) filma potpišu kao Adil & Bilall, moji alarmi se popale kao kad vidim da piše McG. Bez obzira što se radi o belgijskom dvojcu sa portfolijom oštrih evropskih krimi filmova koje, nažalost, nisam gledao.
Bad Boys For Life predstavlja povratak franšize, a možda i čuvenog posustalog blokbaster producenta Jerry Bruckheimera, koji je dobio solidne prolazne ocene i od kritike i od publike, a i Stari ga je "tambsapovao". Dakle, sve preporuke da Žozefina i ja osvežimo naš kućni neorealistički festival jednom zabavnom kontra-produkcijom. Kad ono...
Čak i u okolnostima kada su nam poklonjene besmislene količine vremena poput kupona koje možemo da iskoristimo samo unutar svojih domova, dva sata potrošenih na ovaj film čine se neoprostivim.
Mikea i Marcusa zatičemo u sceni tipičnijoj za neku sapunicu (koja se kao lajtmotiv provlači sve vreme filma, ali ne uspeva da se nametne kao konceptualno zanimljivija postavka)- Marcusova ćerka dobila je dete, on je postao deda, simbolično se oprašta od starog života. U isto vreme, udovica meksičkog bosa, Isabela Aretas, na vrlo brutalan način beži iz zatvora, uz pomoć svog odraslog sina, i potom počinje sa osvetom svima onima koji su joj omogućili da završi u zatvoru i sjebali imperiju njenog muža. Iako je sinu naložila da Mike bude poslednji u nizu, on strada prvi...
Tu dolazimo do još jednog soupopera momenta- glavni junak se bori za život, a svi znamo da će da preživi. Nakon čega imamo venčanje, za kojim počinje kontra-osveta, ako tako mogu da kažem, tj Mikeova potraga za ljudima koji su ga upucali. Marcus vrlo nerado izlazi iz penzije da bi pomogao (sada već i fizički) "starom" prijatelju. Kada dođe do još jednog, za soupoperu tipičnog tvista, bićete ozbiljno sablažnjeni količinom nebuloze koju je ovaj film pokušao da upakuje kao "žanr" i nekakav postmoderni, skoro zaustih da kažem post-majklmanovski, komični krimić.
Bad Boys je (tada se još uvek nije znalo da će biti serijal) startovao godinu dana kasnije nakon poslednjeg nastavka Beverly Hills Cop, kao pokušaj da se žanr crne komedije ukrštenae sa popularnim detektivskim-krimi filmom, održi u životu sa novodošlim crnim komičarima, i ta namera je uspela. Ali, 25 godina kasnije, umesto da se ideja podmladi novim komičarima i novim komičarskim duhom, ona je podgrejana od strane autora koji očigledno nisu marili mnogo za komediju (i ona je ovde na uvredljivom nivou reciklaže Eddie Murphy-jevih Nutty Professor filmova), već su više hteli da se pozabave žestinom donesenom iz Evrope i možda, kao što rekoh, inspirisane Michael Mannom. Dobijeni film konstantno kolabira na svim nivoima- nasilje je koreografisano raskošnije nego što se očekuje i u totalnom je neskladu sa umivenim i zastarelim komičnim aspektom "civilnog" života Mikea i Marcusa, sudar dve porodične priče aspurdan je, ali na neuverljiv i trapav način, i ultimativni katarzični vrhunac je blamantan i negledljiv, a poslednja scena koja otvara prostor za proširenje tima "loših momaka" stvarno "lošim momkom" imala bi smisla pre u nekoj evropskoj izvedbi pre toga popločanoj ozbiljnim lokvama krvi.
Na sve to, u režiji Adila & Bilalla nisam našao simpatije za njihove simpatije spram Fast & Furious franšize koja je očigledno poslužila kao referenca za željeni miks akcije, kamaraderije i komedije, sa samo-masturbirajućim scenama jurnjave i pucnjave. Najviše zbog toga što smo to sve već videli i F&F je tu vrstu miksa izmiksovao na sve moguće načine dovodeći ih do briljantnog apsurda u spinofu Hobbs & Shaw.
Will Smith i Martin Lawrence deluju za nijansu profesionalno svežije i zainteresovanije nego što su Gidra i Marko Todorović to bili u Žikinoj ženidbi.
SELEKTAH: 1/10
No comments:
Post a Comment