Nije baš krenulo nizbrdo koliko se priča
Downhill je američki rimejk sjajnog švedskog filma Force Majeure o ocu čija očekivana "očinska uloga" zataji u trenutku kada (ispostavi se lažna) lavina zapreti njegovoj porodici (da vam ne spojlujem više od ovoga). Tatu i mamu igraju Will Ferrell i Julia Louis-Dreyfus, a novi scenario je napisao Jesse Succession Armstrong. Već sad dovoljno razloga da vam voda krene na ekran, zar ne?
Ovde ću da napomenem da je film režirao glumački tandem koji čine Nat Faxon i Jim Rash, koji su režirali indi komediju The Way Way Back koju nisam naročito ljubio.
Verujem da ćete i vi nakon prvih desetak minuta ovog nedugog filma (samo sat i 26 minuta) osetiti da nešto nije u redu, da skoro ništa nije smešno i da sve deluje nekako neuverljivo. Fox i Rash prihvatili su se vrlo nezahvalnog zadatka, a to je da Ferrella i Dreyfusovu uteraju u realističke uloge koje ovi, vrlo specifični u svom komičarskom izrazu, ne umeju da pronađu u sebi, a zabranjeno im je da se raskomote u onome što rade najbolje. Ferrell i Dreyfusova su neostvarene zvezde skrubol komedije, a ovde se od njih traži da igraju minimalistički, da ne šmiraju, da su superfokusirani na trenutak i da su u stanju da u sebi probude i izvesne emocije. I tu deluje da će sve u ovom filmu do kraja ići nizbrdo.
Međutim, kada dođe do scene kada se porodica posvađa oko odlaska helikopterom u novu ski akciju, film kao da oživi i glumci kao da nađu pozicije u kojima se osećaju komotno da uđu i borave u postojećem konfliktu.
Ako je Ostlundov film u isto vreme bio i minuciozna analiza ljudskih/bračnih odnosa u apsurdno začetoj situaciji, koja se u izvesnoj meri bavila i ulogama koje su nam u braku/porodici poverene i stanovitim moralnim standardima koji sa tim idu, Armstrongova interpretacija je bliža američkijim bračnim krašolomima (er to pleonazam?) poput Ordinary People, Ice Storm, Kramer Vs Kramer, pa čak i Marriage Story, u kojima prigušenost individualnosti unutar zajednice pre ili kasnije prokulja. Da li je Ferrellova reakcija bila aktivirana dubokopotisnutim impulsom da mu je porodica postala neka vrsta tereta zbog koje ne može da uživa u slobodi. Makar u tom trenutku odmora, koji je zaista neverovatno postavljen kao zimovanje u Austriji, što mislim da nijedna američka porodica nikada nije preduzela. Kod Ferrella je očigledno na delu mešavina krize srednjih godina, koju je verovatno aktivirala smrt njegovog oca, od pre par meseci, koji je imao filozofiju da život treba muzti svakog dana.
S druge strane, Dreyfusovoj treba vremena da se pronađe kao "tipična američka supružica" koja je duboko iznenađena priređenom izdajom, i koja je zapravo konzervativni zagovornik "uloga" koje svako od njih treba da živi, a ne da glumi!
Interesantno je da Armstrong u novonastaloj situaciji ne povlači ništa od detalja iz odnosa supružnika od pre zimovanja. Oni su ovde stigli relativno srećni, a supružnici se u prepucavanjima ne pozivaju ni na šta od ranije, što njihov sukob čini donekle artificijelnim. I dok Ferrell silom prilika biva otuđen od porodice što mu ostavlja prostora da proživi par "momačkih" trenutaka sa kolegom koji se slučajno zatekao u istom ski centru, za Dreyfusovou to je alibi da i ona sebi da oduška, možda i više nego što je potrebno.
Armstrong dobro čačka postavku koja je tipična za porodice više srednjeklase u Americi, u kojima je muškarac uvek nekako servilan spram porodice, ali se od njega očekuje da u ključnim trenucima bude jedini i neophodni alfamejl (vidi The Affair). Otuda i rasplet ide u pravcu "timske" igre takvih supružnika, sa primarnim oporavkom porodice, pa tek onda braka, dok poslednja scena, s padanjem snega s krova hotela ostavlja prostora za različita tumačenja- od toga da je instiktivna reakcija samo to, do toga da Ferrell opet nije skočio u zaštitu, do toga da i drugi parovi zaboravljaju na svoje veze u trenutku opasnosti, ili toga da na ovom zimovanju sneg njihovoj vezi baš radi o glavi. Kako god okrenete, nije neki kraj, jer se kompromituje i trivijalizuje sva simboličnost i realističnost osnovne premise.
Pogledajte. Uporedite.
SELEKTAH: 6plus/10
Downhill je američki rimejk sjajnog švedskog filma Force Majeure o ocu čija očekivana "očinska uloga" zataji u trenutku kada (ispostavi se lažna) lavina zapreti njegovoj porodici (da vam ne spojlujem više od ovoga). Tatu i mamu igraju Will Ferrell i Julia Louis-Dreyfus, a novi scenario je napisao Jesse Succession Armstrong. Već sad dovoljno razloga da vam voda krene na ekran, zar ne?
Ovde ću da napomenem da je film režirao glumački tandem koji čine Nat Faxon i Jim Rash, koji su režirali indi komediju The Way Way Back koju nisam naročito ljubio.
Verujem da ćete i vi nakon prvih desetak minuta ovog nedugog filma (samo sat i 26 minuta) osetiti da nešto nije u redu, da skoro ništa nije smešno i da sve deluje nekako neuverljivo. Fox i Rash prihvatili su se vrlo nezahvalnog zadatka, a to je da Ferrella i Dreyfusovu uteraju u realističke uloge koje ovi, vrlo specifični u svom komičarskom izrazu, ne umeju da pronađu u sebi, a zabranjeno im je da se raskomote u onome što rade najbolje. Ferrell i Dreyfusova su neostvarene zvezde skrubol komedije, a ovde se od njih traži da igraju minimalistički, da ne šmiraju, da su superfokusirani na trenutak i da su u stanju da u sebi probude i izvesne emocije. I tu deluje da će sve u ovom filmu do kraja ići nizbrdo.
Međutim, kada dođe do scene kada se porodica posvađa oko odlaska helikopterom u novu ski akciju, film kao da oživi i glumci kao da nađu pozicije u kojima se osećaju komotno da uđu i borave u postojećem konfliktu.
Ako je Ostlundov film u isto vreme bio i minuciozna analiza ljudskih/bračnih odnosa u apsurdno začetoj situaciji, koja se u izvesnoj meri bavila i ulogama koje su nam u braku/porodici poverene i stanovitim moralnim standardima koji sa tim idu, Armstrongova interpretacija je bliža američkijim bračnim krašolomima (er to pleonazam?) poput Ordinary People, Ice Storm, Kramer Vs Kramer, pa čak i Marriage Story, u kojima prigušenost individualnosti unutar zajednice pre ili kasnije prokulja. Da li je Ferrellova reakcija bila aktivirana dubokopotisnutim impulsom da mu je porodica postala neka vrsta tereta zbog koje ne može da uživa u slobodi. Makar u tom trenutku odmora, koji je zaista neverovatno postavljen kao zimovanje u Austriji, što mislim da nijedna američka porodica nikada nije preduzela. Kod Ferrella je očigledno na delu mešavina krize srednjih godina, koju je verovatno aktivirala smrt njegovog oca, od pre par meseci, koji je imao filozofiju da život treba muzti svakog dana.
S druge strane, Dreyfusovoj treba vremena da se pronađe kao "tipična američka supružica" koja je duboko iznenađena priređenom izdajom, i koja je zapravo konzervativni zagovornik "uloga" koje svako od njih treba da živi, a ne da glumi!
Interesantno je da Armstrong u novonastaloj situaciji ne povlači ništa od detalja iz odnosa supružnika od pre zimovanja. Oni su ovde stigli relativno srećni, a supružnici se u prepucavanjima ne pozivaju ni na šta od ranije, što njihov sukob čini donekle artificijelnim. I dok Ferrell silom prilika biva otuđen od porodice što mu ostavlja prostora da proživi par "momačkih" trenutaka sa kolegom koji se slučajno zatekao u istom ski centru, za Dreyfusovou to je alibi da i ona sebi da oduška, možda i više nego što je potrebno.
Armstrong dobro čačka postavku koja je tipična za porodice više srednjeklase u Americi, u kojima je muškarac uvek nekako servilan spram porodice, ali se od njega očekuje da u ključnim trenucima bude jedini i neophodni alfamejl (vidi The Affair). Otuda i rasplet ide u pravcu "timske" igre takvih supružnika, sa primarnim oporavkom porodice, pa tek onda braka, dok poslednja scena, s padanjem snega s krova hotela ostavlja prostora za različita tumačenja- od toga da je instiktivna reakcija samo to, do toga da Ferrell opet nije skočio u zaštitu, do toga da i drugi parovi zaboravljaju na svoje veze u trenutku opasnosti, ili toga da na ovom zimovanju sneg njihovoj vezi baš radi o glavi. Kako god okrenete, nije neki kraj, jer se kompromituje i trivijalizuje sva simboličnost i realističnost osnovne premise.
Pogledajte. Uporedite.
SELEKTAH: 6plus/10
No comments:
Post a Comment