ELEFANTE BLANCO

Elefante Blanco je najviše od svega učinio da na neko vreme ostavim opus Pabla Trapera i posvetim se nečemu drugom (italjanskom posleratnom filmu, zbog čega se možda nećemo pisati toliko često). Naime, Trapero je i ovim filmom demonstirao ono što sam prepoznao kao "problem" prethodno odgledanih ostvarenja- a to je želja da se pomiri dramska akcija bliža žanrovskom filmu sa festivalskim i angažovanim filmom. Apsolutno mi je jasno da hiljade filmova (koje volim) tu praksu sprovode u delo bez problema, ali kod Trapera je ta podeljenost nekako organski nepovezana i uvek je jedan aspekt te priče originalnije i autentičnije realizovan u odnosu na drugi.

Ovaj put, a tu se praktično ceo film odigrava, nalazimo se u zapuštenom delu Buenos Airesa gde je vlada započela, a potom napustila izgradnju najveće bolnice u Latinskoj Americi. Ogroman kompleks u međuvremenu je postao kvart koji je naseljen najsiromašnijim i najproblematičnijim žiteljima grada, dobivši ime "Beli slon", s obzirom na svoju ogromnu vidljivost i nemoguću zanemarljivost "u  sobi". Nekoliko sveštenika, među njima otac Julian (opet Ricardo Darin) i socijalnih radnika, među njima Luciana (opet Martina Gusman) i jedan mladi sveštenik Nicolas, pokušavaju da čitavu stvar supervizuju, ublaže sukobe bandi koji su uspeli da kompleks izdele na zaraćene kvartove, zbog čega je "čitav svet" neprekidno na udaru policiskih specijalaca.

Trapero je upleo previše stvari u priču koja je već samim setingom, poput mravinjaka, vrvela istim. Julian je teško bolestan. Nicolas je došao iz džungle u kojoj se kukavički poneo kada je vojna gerila napala selo koje mu je povereno, Luciana se zaljubi u Nicolasa, nekoliko mladih ljudi u fokusu je zbog svojih sve neuspelijih pokušaja borbe sa adikcijama, dve glavne bande se u ratu, humanitarna pomoć koja kompleks lagano pretvara u najveći stambeni blok za sirotinju dolazi nepouzdano i na kašičicu zbog čega neredovno plaćeni profesionalni i priučeni građevinari neprekidno prave probleme. Svaki od tih aspekata priče zaigra premalo i stereotipno, dok Trapero nemajući vremena, a možda ni talenta da vodi te multiple drame, vreme želi da troši i na akcentovanje svih mogućih društvenih problema koje takav ekstremni socijalni seting predstavlja i generiše, sasvim zapostavljen i zaboravljen od "nadležne" države.

Ne verujem da ćete stići da marite za likove, najviše jer nećete prepoznati ni ko je od njih "glavni" i o kome je zapravo bila priča, čak i kada se neplanirano sve izfokusira na jednog od njih. Sjajna Martina Gusman potpuno je neiskorištena ovde, a čitav paket "popovskih problema i dilema" ostaje nepotrebno inkorporiran u ovaj film, jer sve što Trapero na kraju jasno i glasno poručuje jeste da za ovakve stvari trebaju popovi s mudima, gerilci koji veruju u ljude, a ne u boga.

Sama zgrada i sve oko nje kreira fascinantnu autentičnost i ta stvar još jednom biva najjači Traperov adut.

SELEKTAH: 3minus/10