Uprkos manama, deluje da je ispričana iz srca
Realna priča je tip filma kakav je svakako najpotrebniji srpskoj kinematografiji, njenoj mejnstrim kulturi i bioskopskom životu. To je film, koji se za razliku od većine srpskih filmova bavi junacima, a ne porukom. Koji deli priču sa nama, a ne koristi je kao oruđe čiji je jedini cilj da nas ona ubedi ili upozna sa nečim. I koji je u svemu tome veoma emotivan- nešto što je srpski film skoro u potpunosti zaboravio da (treba da) bude ili, najčešće, ne ume da bude. Jer, jebiga, dohvatili su ga se isključivo intelektualci.
U ovom autorskom projektu Gordana Kićića, koji on režira, producira i ko-scenariše, bavimo se glumcem Veljkom i njegovim grejpfrutgorkim razvodom. Na scenariju su radila tri čoveka, a sve "prema motivima scenarija" Miroslava Momčilovića Razvedeni (jasno vam je koliko ljudi potrebno i gde treba da se potrude da bi Srbija dobila pristojan bioskopski film). U duhu moderne francuske komedije (recimo) Kićić nas žanrovski dosta disciplinovano provodi kroz sve etape Veljkovog razvoda tj mirenja s istim- od spoznaje, neprihvatanja, pokušaja pomirenja, burnih protesta, do tihog i bolnog prihvatanja. U isto vreme, i Veljkov profesionalni život prolazi kroz turbulencije, a dramaturški okvir filma čini audicija za ulogu u novoj teve seriji, gde se Veljko sprema za glavnu ulogu, ne znajući da mu je ponuđena najmanja, iako oba lika imaju puno toga zajedničkog.
Realna priča je, očigledno, na skoro svim nivoima pokrenuta od strane Kičića i podređena njemu i njegovom liku, i otuda ne čudi (ali čudi!) da je on za par kopalja iznad svih ostalih junaka i glumaca u filmu. Do kolena mu možda jedino dobacuje Vojin Ćetković, u ulozi razvodom i brakom poraženog čoveka, koji izmetnut iz šotrijanskih matrica i dalje ume da bude solidan glumac. To da se sve vrti oko Kićića i njegove nesporne glumačke harizme i pratećeg talenta je i dobra i loša vest. Dobra, jer ćete gledati zabavan film, loša, jer pokazuje sve mane srpskog filma- slabo napisane likove koji su potom još lošije odglumljeni. U ostalom šta reći za postavku u kojoj ćerkica, "mala Vida" (namig-namig Mano Negri), koja do kraja filma ne progovori ni reč, svoj posao odradi bolje od brojnih glumačkih imena.
I dok Kičić ima i junaka, i taj junak ima priču, i ta priča se zanimljivo voza gore-dole, kroz rodbinu, karijeru i prijatelje, preostali junaci uglavnom su od strane scenarista ispraćeni kao usputni suvozači koji su dramski tako postavljeni da skoro uvek budu na usluzi glavnom junaku, a ne da poseduju nekakav nezavisniji integritet. Njegova supruga (Nina Janković), iako snažno raspoložena za razvod, ne uspeva da nas ubedi u čemu je (njihov) problem i brojne oscilacije njihovog odnosa u periodu koji film pokriva više služe da nas zbune, nego da pokažu komplikovanu dinamiku bračnog života, najviše zbog toga što nije jasno- šta ona hoće tj šta ona neće, jer fraze kojima zasipa i nas i Veljka to ne otkrivaju. Još lošije stoje šmirasto postavljeni najbolji prijatelj, dok u tazbini ima više mraka nego što bi očekivali (ledeno trezveni Svetozar Cvetković), dok Veljkov otac isprva deluje kao zatvoren i hladan tip samo da bi već u sledećoj sceni postao još jedan od ispranih dekica "Srećnih ljudi". Svi oni doneli su premalo autentičnih reakcija na glavni problem i brojne scene ostavili na mediokritetskom groblju srpskog filma.
Iako je Realna priča pristojno režirana, ima solidan ritam koji dobro prati priču i ima par lepih, emotivnih scena, moram da priznam da izgleda kao pozamašno ružan televizijski film, koji je spržen osvetljenjem (možda je do moje kopije?) i koji nosi "duh" srpskih reklama i advertajzinga (na koji je Veljko posebno i opravdano vrrrlo kivan), a koji svojim zahtevima snimanja preti da se nametne kao model za mejnstrimaški bioskopski film. Muzika Kralja Čačka je lepo legla, dok je stanovita maštovitost pokazana i u odabiru novih i u eksploataciji starih lokacija (kako enterijera, tako i eksterijera).
Ono što bih još da pohvalim u ovom filmu jeste njegov urbani duh. Ne u smislu i kontekstu večitog rata između srpskog rurala i njegovog polu-brata- navarenog urbanog degena koji postoji samo u srpskom filmu. Realna priča poseduje gradski duh koji se ne nameće, koji je legitimizovan junacima i lokacijama bez insistiranja na istim, bez akcentovanja "svega onoga" što čini tobožnju urbanost u Srbalja. Realna priča deluje realno i prirodno u najvećoj meri, ona je specifična i kodifikovana životom svoga junaka, poznatog glumca, i ta njegova nit doprinosa tkanini urbanog života, njegova perspektiva na ostatak gradskog života deluje verovatno i nepretenciozno. To nije lako, znaju desetine srpskih ("beogradskih") filmova koje su probali.
Realna priča je, možda, najviše o ocu i ćerki i njihovom zajedničkom oproštaju od jednog života i otvaranju vrata jednom novom. U tom odnosu, ćerkina ćutnja dolazi kao neka vrsta večito prisutne ljutnje i kazne, kao dokaz da nije sve u redu, i kada ona progovori, to je pokazatelj da stvari idu na bolje ili podnošljivije. Kičić je u tom procesu vrlo dobro prelomio žanr sa iskrenošću i neposrednošću svog pristupa.
Na kraju, uputio bih apel srpskoj filmskoj industriji i našoj državi da kreira neki zakon koji bi svaki finansijski doprinos sponzora srpskom filmu tretirao kao poresku olakšicu i na taj način poštedeo srpske umetnike da se ponižavaju u traženju načina da u svoje priče udenu darežljivog i retkog sponzora. Jer to uvek izgleda vulgarno, neuverljivo i više ruži i jedne i druge nego što im pomaže.
SELEKTAH: 7/10
Realna priča je tip filma kakav je svakako najpotrebniji srpskoj kinematografiji, njenoj mejnstrim kulturi i bioskopskom životu. To je film, koji se za razliku od većine srpskih filmova bavi junacima, a ne porukom. Koji deli priču sa nama, a ne koristi je kao oruđe čiji je jedini cilj da nas ona ubedi ili upozna sa nečim. I koji je u svemu tome veoma emotivan- nešto što je srpski film skoro u potpunosti zaboravio da (treba da) bude ili, najčešće, ne ume da bude. Jer, jebiga, dohvatili su ga se isključivo intelektualci.
U ovom autorskom projektu Gordana Kićića, koji on režira, producira i ko-scenariše, bavimo se glumcem Veljkom i njegovim grejpfrutgorkim razvodom. Na scenariju su radila tri čoveka, a sve "prema motivima scenarija" Miroslava Momčilovića Razvedeni (jasno vam je koliko ljudi potrebno i gde treba da se potrude da bi Srbija dobila pristojan bioskopski film). U duhu moderne francuske komedije (recimo) Kićić nas žanrovski dosta disciplinovano provodi kroz sve etape Veljkovog razvoda tj mirenja s istim- od spoznaje, neprihvatanja, pokušaja pomirenja, burnih protesta, do tihog i bolnog prihvatanja. U isto vreme, i Veljkov profesionalni život prolazi kroz turbulencije, a dramaturški okvir filma čini audicija za ulogu u novoj teve seriji, gde se Veljko sprema za glavnu ulogu, ne znajući da mu je ponuđena najmanja, iako oba lika imaju puno toga zajedničkog.
Realna priča je, očigledno, na skoro svim nivoima pokrenuta od strane Kičića i podređena njemu i njegovom liku, i otuda ne čudi (ali čudi!) da je on za par kopalja iznad svih ostalih junaka i glumaca u filmu. Do kolena mu možda jedino dobacuje Vojin Ćetković, u ulozi razvodom i brakom poraženog čoveka, koji izmetnut iz šotrijanskih matrica i dalje ume da bude solidan glumac. To da se sve vrti oko Kićića i njegove nesporne glumačke harizme i pratećeg talenta je i dobra i loša vest. Dobra, jer ćete gledati zabavan film, loša, jer pokazuje sve mane srpskog filma- slabo napisane likove koji su potom još lošije odglumljeni. U ostalom šta reći za postavku u kojoj ćerkica, "mala Vida" (namig-namig Mano Negri), koja do kraja filma ne progovori ni reč, svoj posao odradi bolje od brojnih glumačkih imena.
I dok Kičić ima i junaka, i taj junak ima priču, i ta priča se zanimljivo voza gore-dole, kroz rodbinu, karijeru i prijatelje, preostali junaci uglavnom su od strane scenarista ispraćeni kao usputni suvozači koji su dramski tako postavljeni da skoro uvek budu na usluzi glavnom junaku, a ne da poseduju nekakav nezavisniji integritet. Njegova supruga (Nina Janković), iako snažno raspoložena za razvod, ne uspeva da nas ubedi u čemu je (njihov) problem i brojne oscilacije njihovog odnosa u periodu koji film pokriva više služe da nas zbune, nego da pokažu komplikovanu dinamiku bračnog života, najviše zbog toga što nije jasno- šta ona hoće tj šta ona neće, jer fraze kojima zasipa i nas i Veljka to ne otkrivaju. Još lošije stoje šmirasto postavljeni najbolji prijatelj, dok u tazbini ima više mraka nego što bi očekivali (ledeno trezveni Svetozar Cvetković), dok Veljkov otac isprva deluje kao zatvoren i hladan tip samo da bi već u sledećoj sceni postao još jedan od ispranih dekica "Srećnih ljudi". Svi oni doneli su premalo autentičnih reakcija na glavni problem i brojne scene ostavili na mediokritetskom groblju srpskog filma.
Iako je Realna priča pristojno režirana, ima solidan ritam koji dobro prati priču i ima par lepih, emotivnih scena, moram da priznam da izgleda kao pozamašno ružan televizijski film, koji je spržen osvetljenjem (možda je do moje kopije?) i koji nosi "duh" srpskih reklama i advertajzinga (na koji je Veljko posebno i opravdano vrrrlo kivan), a koji svojim zahtevima snimanja preti da se nametne kao model za mejnstrimaški bioskopski film. Muzika Kralja Čačka je lepo legla, dok je stanovita maštovitost pokazana i u odabiru novih i u eksploataciji starih lokacija (kako enterijera, tako i eksterijera).
Ono što bih još da pohvalim u ovom filmu jeste njegov urbani duh. Ne u smislu i kontekstu večitog rata između srpskog rurala i njegovog polu-brata- navarenog urbanog degena koji postoji samo u srpskom filmu. Realna priča poseduje gradski duh koji se ne nameće, koji je legitimizovan junacima i lokacijama bez insistiranja na istim, bez akcentovanja "svega onoga" što čini tobožnju urbanost u Srbalja. Realna priča deluje realno i prirodno u najvećoj meri, ona je specifična i kodifikovana životom svoga junaka, poznatog glumca, i ta njegova nit doprinosa tkanini urbanog života, njegova perspektiva na ostatak gradskog života deluje verovatno i nepretenciozno. To nije lako, znaju desetine srpskih ("beogradskih") filmova koje su probali.
Realna priča je, možda, najviše o ocu i ćerki i njihovom zajedničkom oproštaju od jednog života i otvaranju vrata jednom novom. U tom odnosu, ćerkina ćutnja dolazi kao neka vrsta večito prisutne ljutnje i kazne, kao dokaz da nije sve u redu, i kada ona progovori, to je pokazatelj da stvari idu na bolje ili podnošljivije. Kičić je u tom procesu vrlo dobro prelomio žanr sa iskrenošću i neposrednošću svog pristupa.
Na kraju, uputio bih apel srpskoj filmskoj industriji i našoj državi da kreira neki zakon koji bi svaki finansijski doprinos sponzora srpskom filmu tretirao kao poresku olakšicu i na taj način poštedeo srpske umetnike da se ponižavaju u traženju načina da u svoje priče udenu darežljivog i retkog sponzora. Jer to uvek izgleda vulgarno, neuverljivo i više ruži i jedne i druge nego što im pomaže.
SELEKTAH: 7/10
Da nije izašao MOJ JUTARNJI SMEH, ovo bi mi bio srpski film godine na kraju 2019.
ReplyDeletemeni je i dalje neverovatno da se ti i ja slažemo oko jutarnjeg smeha.
Delete