Obišao sam još jedan filmski uradak Jesseja Succession Armstronga, ali, nažalost, ni ovde se nisam naročito proveo
Chris Morris spada u kultne britanske autore mlađe generacije, koji se proslavio svojim serijalima Jam, Brass Eye i Nathan Barley, kao i filmom Four Lions, koji mu je prigrabio nešto internacionalnih svetala. Ja sa par započetih epizoda Jam i Brass Eye (koje sam gutao kao fan Warp Records etikete i u ovom trenutku ne mogu da se setim kakve je to veze imalo s Chrisom) i odgledanim filmom, ne mogu ozbiljnije da se bavim njegovim autorskim pristupom, ali sećam se da mi je neka vrsta nesmešnog apsurdnog preterivanja ostala kao pečat svega viđenog. No, čak i da tako nije, The Day Shall Come boluje baš od toga.
Najveći problem drugog Morrisovog filma je što je uzeo da se pozabavi jednim anti-terorističkim slučajem u Americi (koji je, kako na početku filma piše- "baziran na hiljadama istinitih priča", što može da se protumači i kao "sličnih", ali i kao na hiljadu sagovornika/svedoka ove), jer mu se u njemu dopao apsurdni razvoj realnosti, a onda je on taj apsurd pojačao i čitavu stvar pretvorio u slabo smešnu parodiju. Da li je Jesse Armstrong doveden da izbalansira stvari ili je Morris nadgradio njegovu postavku, ne znam, ali negde u osnovnoj postavci može se naslutiti Armstrongov rukopis u pokušaju da što više budala uključi u bavljenje nečim što je van njihovog intelektualnog domašaja.
Junak naše priče je Moses, Afro-Amerikanac koji živi u Floridi i unutar svoje iznajmljene kuće, koju par životinja čini "farmom", ima svoju hipi/rastafarijansku komunu kojom kumuje pacifistička filozofija i verovanje da je on u posedu specijalnih moći koje crpi iz prirode i živih bića. Međutim, kada Mosesu dođe račun za neplaćenu rentu, on je prinuđen da se snađe- pa čak i da prihvati ponudu misterioznog šeika koji mu nudi oružje i novac zarad par "terorističkijih" zadataka...
U isto vreme, lokalni segment FBI je nakon par trapavih misija u očajničkoj potrazi za teroristom čijim hvatanjem bi mogli da operu obraz i opravdaju svoju funkciju. A onda mlada i ambiciozna agentica skrene pažnju na Mosesa, koji je imao par "spornih" objava na Fejsbuku, i rađa se ideja da mu nameste stvar, preko misterioznog šeika, pogodili ste...
Ova fenomenalna zamisao, koja posle ima i još bolji tvist bila bi suvo zlato u rukama autora kao što su braća Coen ili Armando Iannucci, pa čak i neko slabijeg kalibra od njih, poput Adama McKay-a. Ali Morris je jednostavno sve slavine koje je mogao odvrnuo do kraja i njegov film već posle dvadesetak minuta gubi svu snagu i postaje sve više agonija koja nikako da se završi. Fino pomeranje od realnosti ka satiri ne postoji, a apsurd umesto da potekne od sumanutosti postavke i ponašanja likova, na svim mikro-nivoima biva dodato poguran zbog čega sve pršti od parodije, ali nema rešenja i ponašanja koja bi sve to ispratila kao u Naked Gun.
Glavni junak je čas razumni i zaneseni filozof, čas deluje neobjašnjivo "retardirano". Baš kao i FBI agenti koji čas pametno razmišljaju kako da sačuvaju svoje dupe, a čas se ponašaju kao gluhislijepiinijemi na brodu koji tone.
Sećam se da mi je to i u Four Lions bio problem- dobra ideja upropaštena desetinama pogrešnih, potpuno odsustvo za meru i nijansiranje tona priče, apsurd kao sredstvo, a ne kao opšti ishod. Pri tome, Four Lions je sa svojom pričom o trapavom teroristi, ali na britanskom terenu, imao tu odbranu "lokalno obrađene teme", dok sve prikazano u The Day Shall Come deluje i kao loše transponovana ideja iz neke druge sredine, koja primenjuje njen humor u obradi jedne sasvim drugačije, i onda i to proizvodi dodatan šum (obratite pažnju samo na komični tretman pedofila u ovoj priči, nešto tako bi prošlo u liberalnijoj Evropi, ali ovde bode oči svojim prisustvom).
Šteta, mogla je ovo biti hit komedija.
SELEKTAH: 3/10
Chris Morris spada u kultne britanske autore mlađe generacije, koji se proslavio svojim serijalima Jam, Brass Eye i Nathan Barley, kao i filmom Four Lions, koji mu je prigrabio nešto internacionalnih svetala. Ja sa par započetih epizoda Jam i Brass Eye (koje sam gutao kao fan Warp Records etikete i u ovom trenutku ne mogu da se setim kakve je to veze imalo s Chrisom) i odgledanim filmom, ne mogu ozbiljnije da se bavim njegovim autorskim pristupom, ali sećam se da mi je neka vrsta nesmešnog apsurdnog preterivanja ostala kao pečat svega viđenog. No, čak i da tako nije, The Day Shall Come boluje baš od toga.
Najveći problem drugog Morrisovog filma je što je uzeo da se pozabavi jednim anti-terorističkim slučajem u Americi (koji je, kako na početku filma piše- "baziran na hiljadama istinitih priča", što može da se protumači i kao "sličnih", ali i kao na hiljadu sagovornika/svedoka ove), jer mu se u njemu dopao apsurdni razvoj realnosti, a onda je on taj apsurd pojačao i čitavu stvar pretvorio u slabo smešnu parodiju. Da li je Jesse Armstrong doveden da izbalansira stvari ili je Morris nadgradio njegovu postavku, ne znam, ali negde u osnovnoj postavci može se naslutiti Armstrongov rukopis u pokušaju da što više budala uključi u bavljenje nečim što je van njihovog intelektualnog domašaja.
Junak naše priče je Moses, Afro-Amerikanac koji živi u Floridi i unutar svoje iznajmljene kuće, koju par životinja čini "farmom", ima svoju hipi/rastafarijansku komunu kojom kumuje pacifistička filozofija i verovanje da je on u posedu specijalnih moći koje crpi iz prirode i živih bića. Međutim, kada Mosesu dođe račun za neplaćenu rentu, on je prinuđen da se snađe- pa čak i da prihvati ponudu misterioznog šeika koji mu nudi oružje i novac zarad par "terorističkijih" zadataka...
U isto vreme, lokalni segment FBI je nakon par trapavih misija u očajničkoj potrazi za teroristom čijim hvatanjem bi mogli da operu obraz i opravdaju svoju funkciju. A onda mlada i ambiciozna agentica skrene pažnju na Mosesa, koji je imao par "spornih" objava na Fejsbuku, i rađa se ideja da mu nameste stvar, preko misterioznog šeika, pogodili ste...
Ova fenomenalna zamisao, koja posle ima i još bolji tvist bila bi suvo zlato u rukama autora kao što su braća Coen ili Armando Iannucci, pa čak i neko slabijeg kalibra od njih, poput Adama McKay-a. Ali Morris je jednostavno sve slavine koje je mogao odvrnuo do kraja i njegov film već posle dvadesetak minuta gubi svu snagu i postaje sve više agonija koja nikako da se završi. Fino pomeranje od realnosti ka satiri ne postoji, a apsurd umesto da potekne od sumanutosti postavke i ponašanja likova, na svim mikro-nivoima biva dodato poguran zbog čega sve pršti od parodije, ali nema rešenja i ponašanja koja bi sve to ispratila kao u Naked Gun.
Glavni junak je čas razumni i zaneseni filozof, čas deluje neobjašnjivo "retardirano". Baš kao i FBI agenti koji čas pametno razmišljaju kako da sačuvaju svoje dupe, a čas se ponašaju kao gluhislijepiinijemi na brodu koji tone.
Sećam se da mi je to i u Four Lions bio problem- dobra ideja upropaštena desetinama pogrešnih, potpuno odsustvo za meru i nijansiranje tona priče, apsurd kao sredstvo, a ne kao opšti ishod. Pri tome, Four Lions je sa svojom pričom o trapavom teroristi, ali na britanskom terenu, imao tu odbranu "lokalno obrađene teme", dok sve prikazano u The Day Shall Come deluje i kao loše transponovana ideja iz neke druge sredine, koja primenjuje njen humor u obradi jedne sasvim drugačije, i onda i to proizvodi dodatan šum (obratite pažnju samo na komični tretman pedofila u ovoj priči, nešto tako bi prošlo u liberalnijoj Evropi, ali ovde bode oči svojim prisustvom).
Šteta, mogla je ovo biti hit komedija.
SELEKTAH: 3/10
No comments:
Post a Comment