Kao što znamo/znate, Greed je ime velikog filma Ericha von Stroheima i srećom po nas ovo nije rimejk istog
Michael Winterbottom.
Još od Welcome To Sarajevo imam love-hate odnos prema njemu i njegovoj neprekidnoj potrebi da se svakim svojim filmom nadoveže na ili prokomentariše "aktuelna dešavanja u svetu". Retki izuzeci su, zapravo, i prilike da uživamo u dobrim filmovima i njegovom solidnom talentu. 24 Hour Party People, A Summer In Genoa ili Tristram Shandy: A Cock And Bull Story.
Greed spada u ove prve.
U njemu, uz pomoć predragog Steva Coogana koji je postao jedan od nosećih stubova njegovih filmova, Winterbottom "raskrinkava" fešn-milijardere koji su svoja ogroman bogastva stekli na robovskoj eksploataciji radne snage u zemljama azijsko-indijskog arhipelaga.
Glavni junak je Sir Richard McCreadie. Titula "sera" daje mu link sa imperijom i njen prećutni blagoslov za nehumano poslovanje, a on sam predstavljen je kao "trampovski" vulgaran trgovac koji jeftino kupuje, a skupo proćerdava, neprekidno u vodama jedva legalnih transakcija koje mu omogućuju da sve oko sebe zavija u crno sem sebe. Bavljenje njegovom karijerom inicirano je radom na njegovoj zvaničnoj biografiji, a povod za to je njegov 60. rođendan i ogromna proslava upriličena "negde u sunčanoj" Grčkoj, koja treba da povrati sjaj njegovom poljuljanom biznis imidžu.
I dok u jednom vremenskom toku upoznajemo satirične i apsurdne razmere kreiranja jedne proslave sa kupovinom Eltona i Coldplay "na kilo" uz izgradnju replike rimskog amfiteatra u kome McCreadie treba da se pojavi kao imperator, jedna manje bučna i oporija priča o sticanju "prvog miliona" odvija se iseckana u epizodice.
Kraj je veoma efektan. Neočekivano dramski, i donekle tragičan. Ali, Winterbottom i Coogan nisu znali koji je najbolji ton za njihovu priču i do kraja se nisu odlučili. A, ako mene pitate- bolji ton bi bio onaj ozbiljni, bez trunke satire i ironije, koji bi priču tretirao sa istim, blago komičnim, ali sirovim, nabojem kojim je prikazan dan izbacivanja McCreadijea iz škole- kada njegova majka prebacuje "sistemu" da je rasistički i klasistički tj da "Englezi" nikada neće dopustiti da neko "iz Irske" uspe ili zatraži ulazak u višu kastu. Iz te "gorčine" mogla je da bude izvučena McCreadiejeva tvrda posvećenost uspehu i ne-osetljivost na siromaštva kreirana na tom putu. Očekivano sjebana porodična situacija mogla je da i na tom planu otvori prostor za dodatnu tragediju (između oca i sina).
Coogan je bio potpuni promašaj za ovu ulogu. On je izšmirao McCreadieja svaki put kada to nije trebalo. Winterbottom je imao ogroman problem da bude oštar, a da ne zagrize stvarne ljude i biznise, i par prežvakanih telopa na kraju koji nam govore ko "stvarno" koliko ima, a ko koliko na račun toga nema (ništa) ne podižu kredibilitet ovoj neuznemiravajućoj satiri.
Ako želite stvarno da se pozbavite milijarderskom pohlepom i razmerama iste, preporučujem teve seriju Trust. Greed je trebalo da bude njen moderni apdejt.
SELEKTAH: 4plus/10
Michael Winterbottom.
Još od Welcome To Sarajevo imam love-hate odnos prema njemu i njegovoj neprekidnoj potrebi da se svakim svojim filmom nadoveže na ili prokomentariše "aktuelna dešavanja u svetu". Retki izuzeci su, zapravo, i prilike da uživamo u dobrim filmovima i njegovom solidnom talentu. 24 Hour Party People, A Summer In Genoa ili Tristram Shandy: A Cock And Bull Story.
Greed spada u ove prve.
U njemu, uz pomoć predragog Steva Coogana koji je postao jedan od nosećih stubova njegovih filmova, Winterbottom "raskrinkava" fešn-milijardere koji su svoja ogroman bogastva stekli na robovskoj eksploataciji radne snage u zemljama azijsko-indijskog arhipelaga.
Glavni junak je Sir Richard McCreadie. Titula "sera" daje mu link sa imperijom i njen prećutni blagoslov za nehumano poslovanje, a on sam predstavljen je kao "trampovski" vulgaran trgovac koji jeftino kupuje, a skupo proćerdava, neprekidno u vodama jedva legalnih transakcija koje mu omogućuju da sve oko sebe zavija u crno sem sebe. Bavljenje njegovom karijerom inicirano je radom na njegovoj zvaničnoj biografiji, a povod za to je njegov 60. rođendan i ogromna proslava upriličena "negde u sunčanoj" Grčkoj, koja treba da povrati sjaj njegovom poljuljanom biznis imidžu.
I dok u jednom vremenskom toku upoznajemo satirične i apsurdne razmere kreiranja jedne proslave sa kupovinom Eltona i Coldplay "na kilo" uz izgradnju replike rimskog amfiteatra u kome McCreadie treba da se pojavi kao imperator, jedna manje bučna i oporija priča o sticanju "prvog miliona" odvija se iseckana u epizodice.
Kraj je veoma efektan. Neočekivano dramski, i donekle tragičan. Ali, Winterbottom i Coogan nisu znali koji je najbolji ton za njihovu priču i do kraja se nisu odlučili. A, ako mene pitate- bolji ton bi bio onaj ozbiljni, bez trunke satire i ironije, koji bi priču tretirao sa istim, blago komičnim, ali sirovim, nabojem kojim je prikazan dan izbacivanja McCreadijea iz škole- kada njegova majka prebacuje "sistemu" da je rasistički i klasistički tj da "Englezi" nikada neće dopustiti da neko "iz Irske" uspe ili zatraži ulazak u višu kastu. Iz te "gorčine" mogla je da bude izvučena McCreadiejeva tvrda posvećenost uspehu i ne-osetljivost na siromaštva kreirana na tom putu. Očekivano sjebana porodična situacija mogla je da i na tom planu otvori prostor za dodatnu tragediju (između oca i sina).
Coogan je bio potpuni promašaj za ovu ulogu. On je izšmirao McCreadieja svaki put kada to nije trebalo. Winterbottom je imao ogroman problem da bude oštar, a da ne zagrize stvarne ljude i biznise, i par prežvakanih telopa na kraju koji nam govore ko "stvarno" koliko ima, a ko koliko na račun toga nema (ništa) ne podižu kredibilitet ovoj neuznemiravajućoj satiri.
Ako želite stvarno da se pozbavite milijarderskom pohlepom i razmerama iste, preporučujem teve seriju Trust. Greed je trebalo da bude njen moderni apdejt.
SELEKTAH: 4plus/10
No comments:
Post a Comment