Kako je herojski palestinski narod pružao herojski otpor herojskom kreiranju izraelske države od strane herojskog izraelskog naroda
Ili drugi film Elije Suleimana koji sam pogledao
Možda ja (ovih dana) svuda vidim Fellinija i svuda gde realnost preti da komično zaigra kao san ja vičim "Federico! Federico!".
Ali u The Time That Remains teško je osporiti utkanost Amarcorda (i ostatka Fellinija) u nostalgično, crnohumorasto i apsurdno prisećanje kako je jedan narod ostao bez slobode i stekao svoju novu državu. Kao i svi veliki filmski umetnici Elia prelama nacionalnu priču preko ličnog i autobiografskog prisećajući se opsade rodnog Nazareta od strane izraelske vojske, učešća njegovog oca u otporaškim aktivnostima, potonjem maltretiranju od strane izrealske vojske i navikavanja na potčinjen odnos. Elia kroz inserte iz života svoje porodice kroz par dekada pokazuje kapitulaciju i "večito NE!" jednom sistemu koji, opet, nema druge nego da bude baš takav kakav je, ako želi da bude.
Elia svojim statičnim kadrovima unosi komično tamo gde bi trebalo da stoji ili obično stoji patos, on nema milosti u kritici Izraelaca, ali nije gorak i bljutav. Prvi deo filma, pre nego što se sam reditelj uključi u priču (sa svojom "tatijevskom" pozom) je neposredniji, veseliji, iako je tužniji, filmskiji i pokazuje Suleimana kao majstora discipline i koncepta koji na terenu toliko puta dočaravanom na različitim teritorijama, uspeva da ostvari autentičnu i duhovitu vizuru.
U drugom delu filma, statičnost i dokumentarnost više podsećaju na švedskog mastermajnda dešavanja po dubini kadra, Roya Anderssona, ali za razliku od njega Suleiman je velemajstor da ulovi emocionalne detalje toliko jake i bolne da će vam zadrhtati pluća dok ih budete gledali- scene kada Elia s mamom gleda neki film, a jednom rukom igraju "vrele rukavice", ili kad dođe mami u posetu u bolnici, ili kad posmatra oca kako je zadremao...
Suleiman u senci jedne očigledne nacionalne nepravde traži tragove svog detinjstva i odrastanja, apsurdne trenutke koji su skoro odigrali u našem Varljivom letu ili pomenutom Amarcordu ili Woody Allenovim Radio Days... a koji u sebi nose unikatnost i lepotu života, porodice, bivanja sinom, bivanja ocem ili majkom.
Bez obzira s koje ste strane zida na Zapadnoj obali, treba ovo da pogledate, jer ako ovde nema i parčenceta vaših života, treba da se upitate- da li ste uopšte i živeli?
SELEKTAH: 9minusminus/10
Ili drugi film Elije Suleimana koji sam pogledao
Možda ja (ovih dana) svuda vidim Fellinija i svuda gde realnost preti da komično zaigra kao san ja vičim "Federico! Federico!".
Ali u The Time That Remains teško je osporiti utkanost Amarcorda (i ostatka Fellinija) u nostalgično, crnohumorasto i apsurdno prisećanje kako je jedan narod ostao bez slobode i stekao svoju novu državu. Kao i svi veliki filmski umetnici Elia prelama nacionalnu priču preko ličnog i autobiografskog prisećajući se opsade rodnog Nazareta od strane izraelske vojske, učešća njegovog oca u otporaškim aktivnostima, potonjem maltretiranju od strane izrealske vojske i navikavanja na potčinjen odnos. Elia kroz inserte iz života svoje porodice kroz par dekada pokazuje kapitulaciju i "večito NE!" jednom sistemu koji, opet, nema druge nego da bude baš takav kakav je, ako želi da bude.
Elia svojim statičnim kadrovima unosi komično tamo gde bi trebalo da stoji ili obično stoji patos, on nema milosti u kritici Izraelaca, ali nije gorak i bljutav. Prvi deo filma, pre nego što se sam reditelj uključi u priču (sa svojom "tatijevskom" pozom) je neposredniji, veseliji, iako je tužniji, filmskiji i pokazuje Suleimana kao majstora discipline i koncepta koji na terenu toliko puta dočaravanom na različitim teritorijama, uspeva da ostvari autentičnu i duhovitu vizuru.
U drugom delu filma, statičnost i dokumentarnost više podsećaju na švedskog mastermajnda dešavanja po dubini kadra, Roya Anderssona, ali za razliku od njega Suleiman je velemajstor da ulovi emocionalne detalje toliko jake i bolne da će vam zadrhtati pluća dok ih budete gledali- scene kada Elia s mamom gleda neki film, a jednom rukom igraju "vrele rukavice", ili kad dođe mami u posetu u bolnici, ili kad posmatra oca kako je zadremao...
Suleiman u senci jedne očigledne nacionalne nepravde traži tragove svog detinjstva i odrastanja, apsurdne trenutke koji su skoro odigrali u našem Varljivom letu ili pomenutom Amarcordu ili Woody Allenovim Radio Days... a koji u sebi nose unikatnost i lepotu života, porodice, bivanja sinom, bivanja ocem ili majkom.
Bez obzira s koje ste strane zida na Zapadnoj obali, treba ovo da pogledate, jer ako ovde nema i parčenceta vaših života, treba da se upitate- da li ste uopšte i živeli?
SELEKTAH: 9minusminus/10
No comments:
Post a Comment