Toy Story goes Westworld
U izvesnoj meri Woody i ekipa su sve vreme bili deo dečijeg "Westworlda"- igračke kreirane za potrebe zabave i emotivnu nivelizaciju. U prva dva dela mogli bi da kažemo da su igračke bile "zatvorene u tom svetu", a da sa trećim delom i odrastanjem Andy-ja, zapravo, počinju da se otvaraju pukotine u tom svetu, a igračke intenzivno počinju da razmišljaju o svom smislu, a naročito o smislu istog u odsustvu onoga za čije potrebe su kreirani, koji je, kako do juče, bio "bog" njihovih života. Treći deo ove superzabavne i nimalonaivne parabole i njenog smisla bio mi je i ostao najbolji.
Šta donosi četvrti deo?
U ovom nastavku, isprva deluje da je sudbina lutaka bezidejno i trivijalno svedena na još jednu spasilačku avanturu, ovaj put "lutke" Forky-ja, koga je mala Bonnie napravila od par komada đubreta tokom prvog dana u obdaništu i koji neprekidno gravitira ka "đubrištu sa koga je potekao". Međutim, onda se jedan novi momenat ove priče poveže sa kratkim flešbekom sa početka, u kome vidimo kako (a naročito gde) je završila Woody-jeva cura Bo Peep. A usput upoznajemo i antkvarnu lutku koja već decenijama čeka svoje dete...
Bo Peep unosi dva nova momenta- Westworld i feminizam. Bo Peep je lutka koja već godinama živi sama, "na ulici", osuđena da se snalazi i "grebe" o privremenu i kratku pažnju dece, bez želje da ikada više bude "zarobljena" u pripadanje jednom detetu, "sa izvesnom sudbinom". Drugim rečima, imamo "buđenje lutaka", shvatanje da njihova egzistencija nije i ne mora biti vezana za "povereno" im dete, već da ima života iza "infinity and beyond...". Kao i u Westworld jedan ženski lik je "progledali" inicijator te nove prakse, a jedan muški krenuće da je sledi. Naravno da ne mislim da je iko od autora (a ima ih dosta) novog Toy Story nastavka pozajmljivao iz WW (ili jeste?), ali sličnosti vam mogu pomoći da iz još jednog ugla osvetlite kompleksnost ove priče, kao i njenu "popkulturnu aktuelnost".
Druga bitna stvar je feminizam, koji se pod pritiskom "javnosti", konačno agresivnije budi u Andy-jevom svetu muških lutaka, u kome Bonnie, zapravo nije uspela da nametne svoje igračke (zar ne?). Bo Peep je Wonder Woman ovog sveta, koja od ultrakonzervativnog ideala zgodne čobančice postaje skorosuperherojska heroina sposobna da organizuje i vodi misije do sada poveravane muškim lutkama (Buzz je u ovom filmu potpuno u drugom planu). Pored nje imamo i divnu skrivenu kritiku muškog sveta, kroz antikvarnu lutkicu Gabby Gabby koja ima fabrički pokvarenu zvučnu kutiju usled čega je neinteresantna deci. Da bi "oživela" i našla "host-a", Woody mora da joj da svoju zvučnu kutiju (ili neophodne delove), ali na simboličkom nivou- muškarac mora da joj "pozajmi glas" i otvori život. Srećom po nas i aktiviste meToo pokreta Woody je toliko divan i srčan momak da taj proces nijednog trenutka ne bode oči kao pan-mačoistički akt, već kao iskreni i humani gest.
Ostaje nada da će u sledećem delu Toy Story autori konstatovati i postojanje (barem) afro-američke populacije oko sebe i u skladu sa tim uskladiti barem neku lutku, neko dete ili nekog statistu. Jer sad bi već mogli. Ili morali.
Najzanimljiviji aspekt ovog filma je onaj koji sem mekagafinovske uloge nije imao drugu- a to je pojava Forky-ja, ručno kreirane lutkice koju su osmislila sama deca. Da, u nekom od prethodnih nastavaka imali smo onu "lutkinu kuću užasa" gde je onaj bolesni dečak od različitih lutaka kreirao svoje miks-monstrume, ali ovo "kućno udahnjivanje duše" je moglo da ima ogroman dramski potencijal- sa preispitivanjem toga šta je lutka i čemu ona služi, na potpuno drugi način, sa otvaranjem jednog novog polja u kome su stare lutke suvišne, a da ne govorim o kliznom području razmišljanja za roditelje- šta bolje i više aktivira kreativnost i maštu njihove dece- napravljen ili gotov prozivod. Jasno mi je da Disney-jev departman za proizvodnju igračaka isekao ovu ideju u korenu, ali samo kažem...
Film režira i ko-scenaristički potpisuje Josh Cooley, koji je napisao scenario za Inside-Out, i njegov film uprkos par efektnih fora, ipak, na režijskom nivou manjka nekim inovativnim rešenjima i pokazuje da je njegova debitantska pozicija ovde bila više oprezna, nego pionirska. Usled čega TS4 vizuelno diznijevski bezbedno nit smrdi nit miriše previše, a čini se da neke prekretne trenutke u ovoj sagi treba očekivati tek sa sledećim nastavkom.
SELEKTAH: 7plus/10
U izvesnoj meri Woody i ekipa su sve vreme bili deo dečijeg "Westworlda"- igračke kreirane za potrebe zabave i emotivnu nivelizaciju. U prva dva dela mogli bi da kažemo da su igračke bile "zatvorene u tom svetu", a da sa trećim delom i odrastanjem Andy-ja, zapravo, počinju da se otvaraju pukotine u tom svetu, a igračke intenzivno počinju da razmišljaju o svom smislu, a naročito o smislu istog u odsustvu onoga za čije potrebe su kreirani, koji je, kako do juče, bio "bog" njihovih života. Treći deo ove superzabavne i nimalonaivne parabole i njenog smisla bio mi je i ostao najbolji.
Šta donosi četvrti deo?
U ovom nastavku, isprva deluje da je sudbina lutaka bezidejno i trivijalno svedena na još jednu spasilačku avanturu, ovaj put "lutke" Forky-ja, koga je mala Bonnie napravila od par komada đubreta tokom prvog dana u obdaništu i koji neprekidno gravitira ka "đubrištu sa koga je potekao". Međutim, onda se jedan novi momenat ove priče poveže sa kratkim flešbekom sa početka, u kome vidimo kako (a naročito gde) je završila Woody-jeva cura Bo Peep. A usput upoznajemo i antkvarnu lutku koja već decenijama čeka svoje dete...
Bo Peep unosi dva nova momenta- Westworld i feminizam. Bo Peep je lutka koja već godinama živi sama, "na ulici", osuđena da se snalazi i "grebe" o privremenu i kratku pažnju dece, bez želje da ikada više bude "zarobljena" u pripadanje jednom detetu, "sa izvesnom sudbinom". Drugim rečima, imamo "buđenje lutaka", shvatanje da njihova egzistencija nije i ne mora biti vezana za "povereno" im dete, već da ima života iza "infinity and beyond...". Kao i u Westworld jedan ženski lik je "progledali" inicijator te nove prakse, a jedan muški krenuće da je sledi. Naravno da ne mislim da je iko od autora (a ima ih dosta) novog Toy Story nastavka pozajmljivao iz WW (ili jeste?), ali sličnosti vam mogu pomoći da iz još jednog ugla osvetlite kompleksnost ove priče, kao i njenu "popkulturnu aktuelnost".
Druga bitna stvar je feminizam, koji se pod pritiskom "javnosti", konačno agresivnije budi u Andy-jevom svetu muških lutaka, u kome Bonnie, zapravo nije uspela da nametne svoje igračke (zar ne?). Bo Peep je Wonder Woman ovog sveta, koja od ultrakonzervativnog ideala zgodne čobančice postaje skorosuperherojska heroina sposobna da organizuje i vodi misije do sada poveravane muškim lutkama (Buzz je u ovom filmu potpuno u drugom planu). Pored nje imamo i divnu skrivenu kritiku muškog sveta, kroz antikvarnu lutkicu Gabby Gabby koja ima fabrički pokvarenu zvučnu kutiju usled čega je neinteresantna deci. Da bi "oživela" i našla "host-a", Woody mora da joj da svoju zvučnu kutiju (ili neophodne delove), ali na simboličkom nivou- muškarac mora da joj "pozajmi glas" i otvori život. Srećom po nas i aktiviste meToo pokreta Woody je toliko divan i srčan momak da taj proces nijednog trenutka ne bode oči kao pan-mačoistički akt, već kao iskreni i humani gest.
Ostaje nada da će u sledećem delu Toy Story autori konstatovati i postojanje (barem) afro-američke populacije oko sebe i u skladu sa tim uskladiti barem neku lutku, neko dete ili nekog statistu. Jer sad bi već mogli. Ili morali.
Najzanimljiviji aspekt ovog filma je onaj koji sem mekagafinovske uloge nije imao drugu- a to je pojava Forky-ja, ručno kreirane lutkice koju su osmislila sama deca. Da, u nekom od prethodnih nastavaka imali smo onu "lutkinu kuću užasa" gde je onaj bolesni dečak od različitih lutaka kreirao svoje miks-monstrume, ali ovo "kućno udahnjivanje duše" je moglo da ima ogroman dramski potencijal- sa preispitivanjem toga šta je lutka i čemu ona služi, na potpuno drugi način, sa otvaranjem jednog novog polja u kome su stare lutke suvišne, a da ne govorim o kliznom području razmišljanja za roditelje- šta bolje i više aktivira kreativnost i maštu njihove dece- napravljen ili gotov prozivod. Jasno mi je da Disney-jev departman za proizvodnju igračaka isekao ovu ideju u korenu, ali samo kažem...
Film režira i ko-scenaristički potpisuje Josh Cooley, koji je napisao scenario za Inside-Out, i njegov film uprkos par efektnih fora, ipak, na režijskom nivou manjka nekim inovativnim rešenjima i pokazuje da je njegova debitantska pozicija ovde bila više oprezna, nego pionirska. Usled čega TS4 vizuelno diznijevski bezbedno nit smrdi nit miriše previše, a čini se da neke prekretne trenutke u ovoj sagi treba očekivati tek sa sledećim nastavkom.
SELEKTAH: 7plus/10
No comments:
Post a Comment