Neverovatno je da neko još uvek pravi ovakve filmove
Days Of Bagnold Summer je rediteljski debi Simona Birda koji se proslavio kao glumac u (fenomenalnoj) seriji The Inbetweeners. Ali i prva ozbiljna filmska uloga Earla Cavea, sina Nickovog. Muziku za film su za pare i iz samo njima znanih razloga radili Belle And Sebastian i ja bih ovom prilikom da vam uputim apel, a na bazi ličnog iskustva, da ovom albumu pružite pažnju ili drugu šansu, s obzirom da se radi o jednoj od najboljih zbirki pesama ovog benda.
Sam film je ravan i predvidljiv kao i rezultati srpske opozicije na predstojećim izborima. I dosadan kao smrt. Zapravo, ovo je ona vrsta dobronamernog američkog nezavisnog filma "sa velikim srcem" koja u britanskoj izvedbi znači produkciju za još manje para i par nazovi-komičnih trenutaka za koju sigurno negde postoji (nedovoljno upotrebljeni) termin "kitchen sink limunade".
Earl igra tinejdžera metalca koji na početku raspusta koji je trebalo da provede sa ocem i njegovom novom devojkom u Floridi saznaje da od toga nema ništa i da će umesto toga leto provesti sa mamom. Oni se prezivaju Bagnold i tako dobijete ime filma, koji je sasvim nepotrebno podeljen u podnaslovljene delove tipa "salad days", "early days" (pun intended?), "dogs days"... koji zapravo služe samo da vam zamažu oči kako ne biste primetili onu ravnu liniju s početka priče koja se proteže od početka do kraja ovog filma.
Tokom tih letnjih dana, majka i sin će predvidljivo proći kroz emotivnu turbulenciju (nah, turbulencijicu), svako za sebe, a onda i zajedno, nakon čega će se bolje razumeti i više voleti. Jer to je ta vrsta filma i to mu piše na čelu. Bird je na zadatku, pored Earla, za koga ne znam kakav je komičar, angažovao i solidnu ekipu na čelu sa (odličnom) Monicom Dolan i asistirajućim Robom Brydonom i Tamsin Greig (koja i sa dugom plavom kosom i dalje izgleda kao parodija trans-osobe), ali njihov doprinos je u najboljem slučaju "umiljat".
Međutim, najveći problem ovog filma je što on deluje kao scenario koji je pisan za rane devedesete, jer sve u njemu tako i izgleda i ponaša se, samo junaci, pravo niotkuda!, u nekim scenama imaju mobilne telefone, koje niti koriste kako ih mladi danas koriste, niti koliko ih koriste. Recimo, u ovom filmu bez problema ima scena u kojoj Earlov najbolji drug dohoda (!!!) do Earlove kuće, pozvoni i onda pita da li je Earl tu. Sad se uozbiljite i kažite mi kada je i kako moguće da se tako nešto desi ovih dana. Pri tome, Earl živi i radi, i sluša Metallicu, kao da Internet ne postoji. Pomisao da bi se neko na njegovom mestu pokakio u Skajp/Fejstajm/Zum poziv ocu nakon onakve ispale, ne postoji. Iz sveopšte "analognosti" i staromodnosti postavke, proizilazi i sav ostali osećaj da se ovi junaci ponašaju sasvim suprotno vremenima u kojima žive tj da se ponašaju kako smo navikli u sličnim filmovima devedesetih, ali bez distance i osećaja da je to tako.
Saundtrak Belle And Sebastian meša se sa (mahom neimenovanim) komadićima metala i to nema nikakve jebene logike. Ali, kao što rekoh, to nije razlog da samoj muzici ne date šansu koju zaslužuje.
Earl totalno liči na mog druga 'tefana.
SELEKTAH: 3minus/10
Days Of Bagnold Summer je rediteljski debi Simona Birda koji se proslavio kao glumac u (fenomenalnoj) seriji The Inbetweeners. Ali i prva ozbiljna filmska uloga Earla Cavea, sina Nickovog. Muziku za film su za pare i iz samo njima znanih razloga radili Belle And Sebastian i ja bih ovom prilikom da vam uputim apel, a na bazi ličnog iskustva, da ovom albumu pružite pažnju ili drugu šansu, s obzirom da se radi o jednoj od najboljih zbirki pesama ovog benda.
Sam film je ravan i predvidljiv kao i rezultati srpske opozicije na predstojećim izborima. I dosadan kao smrt. Zapravo, ovo je ona vrsta dobronamernog američkog nezavisnog filma "sa velikim srcem" koja u britanskoj izvedbi znači produkciju za još manje para i par nazovi-komičnih trenutaka za koju sigurno negde postoji (nedovoljno upotrebljeni) termin "kitchen sink limunade".
Earl igra tinejdžera metalca koji na početku raspusta koji je trebalo da provede sa ocem i njegovom novom devojkom u Floridi saznaje da od toga nema ništa i da će umesto toga leto provesti sa mamom. Oni se prezivaju Bagnold i tako dobijete ime filma, koji je sasvim nepotrebno podeljen u podnaslovljene delove tipa "salad days", "early days" (pun intended?), "dogs days"... koji zapravo služe samo da vam zamažu oči kako ne biste primetili onu ravnu liniju s početka priče koja se proteže od početka do kraja ovog filma.
Tokom tih letnjih dana, majka i sin će predvidljivo proći kroz emotivnu turbulenciju (nah, turbulencijicu), svako za sebe, a onda i zajedno, nakon čega će se bolje razumeti i više voleti. Jer to je ta vrsta filma i to mu piše na čelu. Bird je na zadatku, pored Earla, za koga ne znam kakav je komičar, angažovao i solidnu ekipu na čelu sa (odličnom) Monicom Dolan i asistirajućim Robom Brydonom i Tamsin Greig (koja i sa dugom plavom kosom i dalje izgleda kao parodija trans-osobe), ali njihov doprinos je u najboljem slučaju "umiljat".
Međutim, najveći problem ovog filma je što on deluje kao scenario koji je pisan za rane devedesete, jer sve u njemu tako i izgleda i ponaša se, samo junaci, pravo niotkuda!, u nekim scenama imaju mobilne telefone, koje niti koriste kako ih mladi danas koriste, niti koliko ih koriste. Recimo, u ovom filmu bez problema ima scena u kojoj Earlov najbolji drug dohoda (!!!) do Earlove kuće, pozvoni i onda pita da li je Earl tu. Sad se uozbiljite i kažite mi kada je i kako moguće da se tako nešto desi ovih dana. Pri tome, Earl živi i radi, i sluša Metallicu, kao da Internet ne postoji. Pomisao da bi se neko na njegovom mestu pokakio u Skajp/Fejstajm/Zum poziv ocu nakon onakve ispale, ne postoji. Iz sveopšte "analognosti" i staromodnosti postavke, proizilazi i sav ostali osećaj da se ovi junaci ponašaju sasvim suprotno vremenima u kojima žive tj da se ponašaju kako smo navikli u sličnim filmovima devedesetih, ali bez distance i osećaja da je to tako.
Saundtrak Belle And Sebastian meša se sa (mahom neimenovanim) komadićima metala i to nema nikakve jebene logike. Ali, kao što rekoh, to nije razlog da samoj muzici ne date šansu koju zaslužuje.
Earl totalno liči na mog druga 'tefana.
SELEKTAH: 3minus/10
No comments:
Post a Comment