Hm.
Xavier Dolan se nakon fenomenalnog trilinga filmova (Tom At The Farm, Mommy i It's Only The End Of the World) prilično stropoštao pod teretom tuđih očekivanja i sopstvenih ambicija sa filmom The Death and Life of John F. Donovan koji je trebalo da ga katapultira u A-ligu festivalskog kružooka nakon opšteneprihvaćenog It's Only The End Of The World koji je, kao i ovaj, imao, i van Dolanovih standarda, skup i impresivan kast. Otuda možda ne treba da čudi što je Dolan, instantne kreativne rehabilitacije i obnove samopouzdanja radi, pred nas već sledeće godine istrčao sa (n)ovim filmom zadržavajući stari ritam svoje produkcije... kao da se ništa nije desilo.
Matthias i Maxime je priča o dva prijatelja, koja su na putu ka svojim tridesetim. Jedan je advokat obećavajuće karijere i dugogodišnjom devojkom. I pripada višoj montrealskoj srednjoj klasi. A drugog dele dve nedelje od odlaska u Australiju, u kojoj će ostati dve godine. Maxime pripada radničkoj klasi, njegova majka je loše rehabilitovani zavisnik, a njegov stariji brat je koznagde zgubidan. Na početku filma vidimo kako njih dvojica odlaze u jezerski letnjikovac jednog od svojih, bogatijih drugara, gde Matthias koji je izgubio opkladu mora da, sa Maximeom, glumi u kratkom filmu domaćinove, mlađe i nepodnošljive (hipster) sestre. U njihovoj jedinoj sceni oni moraju da se ljube. Što su samo jednom uradili pre toga, pijani, nakon neke srednjoškolske žurke...
Predvidljivo poljubac sve menja, i obojica pritisnuti Maximeovim skorim odlaskom, počinju intenzivno da proživljavaju šta zaista jedan za drugog osećaju. Sestrin film je neko jednominutno instagram pretapanje kadrova drveća na one sa ljubljenjem, ali možda je mnogo bitnije što se sestra zove Erika Rivette kao Eric (Rohmer) + (Jacques) Rivette, dva autora francuskog talasa poznata po svom intelektualnijem tonu, improvizacionim tehnikama, obrazovanim, srednjeklasnim junacima... Što su možda neke smernice koje pre definišu i objašnjavaju Dolanov film, nego Erikin. Istražite.
Sam Dolan igra Maximea čime je priča i sa "unutrašnje" strane pod njegovom kontrolom. Međutim, Matthias & Maxime, recimo da nikada pre niste gledali nijedan Dolanov film ili ne znate ništa o njemu, bez problema može da vas prevari kao prvi uradak nekog reditelja, koji bojažljivo ispituje svoj (vizuelni) stil, u nekim segmentima traje nepotrebno ili nepotrebno duže, ne pruža neki naročit insajt u osnovnu temu kojom se pozabavio (odnos dva muškarca u kojima se budi romansa) i skoro šiparački demonstrativno deluje u svom odabiru i plasmanu muzike u filmu (Song For Zula, Phosphorescenta, figurira kao inspiracija ili parabola samog filma i mnoge slike i osećanja izložena u njoj mogu se pronaći u filmu, poput lajtmotiva "posmatranja ljubavnika kroz prozor").
S druge strane, i mnogi prepoznatljivi elementi njegovog opusa su prisutni, mada bolje reći- reprizirani: komplikovani i burni odnos junaka sa majkom, naspram harmoničnih odnosa sa majkom drugih muškaraca, očeva nema, glavni junak je defanzivan u svojoj seksualnosti, intenzivna dijaloška struktura filma...
Jedino gde je Dolan napravio očigledan pomak jeste dublje penetriranje (pun intended) u mušku masu, u testesteronsku ekipu koja, kao i sve stvari u Kanadi, izgleda drugačije i pitomije. U odnosu na "američki tip", koji većina gledalaca ima kao filmski model, gde su muške ekipe naglašeno homofobne, glasne, divlje, krcate seksualnom energijom, ove kanadske ne pokazuju homofobnost, tiše su, muške, ali džentlmenski raspoložene, i igraju "igre pogađanja ličnosti" umesto ubacivanja ping pong loptica u plastičnu čašu. Žene su sasvim skrajnute. Ovakav tretman muške ekipe, ostavlja Dolanu dovoljno prostora da emocije i nedolučnost svoja dva glavna junaka istka kao posledice individualnih neodlučnosti, a ne kao nešto što je rezultat kompromisa s "gomilom". Ostavlja dovoljno prostora koji ovaj ne ispunjava naročito unikatnim insajtima ili dešavanjima. Čak bi mogli da govorimo i o nekoj vrsti poetične prozaičnosti prikazanog, gde su glavni junaci u Rohmerovskim beznačajnim putovanjima/kretanjima tokom celog filma, a u senci glavnog, predstojećeg putovanja (odlaska).
Fanovima poput mene prijaće da je Dolan relativno brzo kondenzovao kreativnu energiju i upregnuo je u jedno jasno, pitko i solidno ostvarenje, dok će oni slučajno zalutali osećati kao da gledaju neki "gej arthaus" iz devedesetih koji tek započinje romantičnu diskusiju na tu temu, i potpuno je nesvestan desetine sličnih filmova snimljenih poslednjih nekoliko dekada.
SELEKTAH: 6minus/10
Xavier Dolan se nakon fenomenalnog trilinga filmova (Tom At The Farm, Mommy i It's Only The End Of the World) prilično stropoštao pod teretom tuđih očekivanja i sopstvenih ambicija sa filmom The Death and Life of John F. Donovan koji je trebalo da ga katapultira u A-ligu festivalskog kružooka nakon opšteneprihvaćenog It's Only The End Of The World koji je, kao i ovaj, imao, i van Dolanovih standarda, skup i impresivan kast. Otuda možda ne treba da čudi što je Dolan, instantne kreativne rehabilitacije i obnove samopouzdanja radi, pred nas već sledeće godine istrčao sa (n)ovim filmom zadržavajući stari ritam svoje produkcije... kao da se ništa nije desilo.
Matthias i Maxime je priča o dva prijatelja, koja su na putu ka svojim tridesetim. Jedan je advokat obećavajuće karijere i dugogodišnjom devojkom. I pripada višoj montrealskoj srednjoj klasi. A drugog dele dve nedelje od odlaska u Australiju, u kojoj će ostati dve godine. Maxime pripada radničkoj klasi, njegova majka je loše rehabilitovani zavisnik, a njegov stariji brat je koznagde zgubidan. Na početku filma vidimo kako njih dvojica odlaze u jezerski letnjikovac jednog od svojih, bogatijih drugara, gde Matthias koji je izgubio opkladu mora da, sa Maximeom, glumi u kratkom filmu domaćinove, mlađe i nepodnošljive (hipster) sestre. U njihovoj jedinoj sceni oni moraju da se ljube. Što su samo jednom uradili pre toga, pijani, nakon neke srednjoškolske žurke...
Predvidljivo poljubac sve menja, i obojica pritisnuti Maximeovim skorim odlaskom, počinju intenzivno da proživljavaju šta zaista jedan za drugog osećaju. Sestrin film je neko jednominutno instagram pretapanje kadrova drveća na one sa ljubljenjem, ali možda je mnogo bitnije što se sestra zove Erika Rivette kao Eric (Rohmer) + (Jacques) Rivette, dva autora francuskog talasa poznata po svom intelektualnijem tonu, improvizacionim tehnikama, obrazovanim, srednjeklasnim junacima... Što su možda neke smernice koje pre definišu i objašnjavaju Dolanov film, nego Erikin. Istražite.
Sam Dolan igra Maximea čime je priča i sa "unutrašnje" strane pod njegovom kontrolom. Međutim, Matthias & Maxime, recimo da nikada pre niste gledali nijedan Dolanov film ili ne znate ništa o njemu, bez problema može da vas prevari kao prvi uradak nekog reditelja, koji bojažljivo ispituje svoj (vizuelni) stil, u nekim segmentima traje nepotrebno ili nepotrebno duže, ne pruža neki naročit insajt u osnovnu temu kojom se pozabavio (odnos dva muškarca u kojima se budi romansa) i skoro šiparački demonstrativno deluje u svom odabiru i plasmanu muzike u filmu (Song For Zula, Phosphorescenta, figurira kao inspiracija ili parabola samog filma i mnoge slike i osećanja izložena u njoj mogu se pronaći u filmu, poput lajtmotiva "posmatranja ljubavnika kroz prozor").
S druge strane, i mnogi prepoznatljivi elementi njegovog opusa su prisutni, mada bolje reći- reprizirani: komplikovani i burni odnos junaka sa majkom, naspram harmoničnih odnosa sa majkom drugih muškaraca, očeva nema, glavni junak je defanzivan u svojoj seksualnosti, intenzivna dijaloška struktura filma...
Jedino gde je Dolan napravio očigledan pomak jeste dublje penetriranje (pun intended) u mušku masu, u testesteronsku ekipu koja, kao i sve stvari u Kanadi, izgleda drugačije i pitomije. U odnosu na "američki tip", koji većina gledalaca ima kao filmski model, gde su muške ekipe naglašeno homofobne, glasne, divlje, krcate seksualnom energijom, ove kanadske ne pokazuju homofobnost, tiše su, muške, ali džentlmenski raspoložene, i igraju "igre pogađanja ličnosti" umesto ubacivanja ping pong loptica u plastičnu čašu. Žene su sasvim skrajnute. Ovakav tretman muške ekipe, ostavlja Dolanu dovoljno prostora da emocije i nedolučnost svoja dva glavna junaka istka kao posledice individualnih neodlučnosti, a ne kao nešto što je rezultat kompromisa s "gomilom". Ostavlja dovoljno prostora koji ovaj ne ispunjava naročito unikatnim insajtima ili dešavanjima. Čak bi mogli da govorimo i o nekoj vrsti poetične prozaičnosti prikazanog, gde su glavni junaci u Rohmerovskim beznačajnim putovanjima/kretanjima tokom celog filma, a u senci glavnog, predstojećeg putovanja (odlaska).
Fanovima poput mene prijaće da je Dolan relativno brzo kondenzovao kreativnu energiju i upregnuo je u jedno jasno, pitko i solidno ostvarenje, dok će oni slučajno zalutali osećati kao da gledaju neki "gej arthaus" iz devedesetih koji tek započinje romantičnu diskusiju na tu temu, i potpuno je nesvestan desetine sličnih filmova snimljenih poslednjih nekoliko dekada.
SELEKTAH: 6minus/10
No comments:
Post a Comment