Filmovi kakvi su nam potrebni
MajkemiMire, nisam načisto da li je ovim filmom (iz 2011) švedski reditelj Ruben Ostlund (The Square, Force Majeure) napravio desničarski film, napravio desničarski film kao klopku u koju želi da namami skrivene desničare ili "desničarsko u nama" ili je napravio desničarski film skrivajući se iza namere da kreacijom "tako očigledno" desničarskog filma zapravo pravi "uobičajeni levi apel" i skrene pažnju na problem. Ili je napravio film koji je, kao i njegova vizura, "objektivna slika" situacije koju na kraju jedan od epizodnih junaka filma i "sumira za nas" za slučaj da nismo razumeli prethodnih dva sata.
Ostlund, a sad o tome sudim na osnovu tri odgledana filma (a nadam se da ću uskoro savladati i preostala dva) od svakog svog filma pravi moralni problem koji gledalac zajedno s junacima razrešava u skladu sa svojim nazorima. Koji u Play bivaju obilato testirani.
Priča je jednostavna. Pratimo kako grupa afro-švedskih tinejdžera tokom par sati šikanira tri svoja vršnjaka, dva "očigledna" Šveđanina i jednog Azijo-Šveđanina. Oni ih hvataju u klopku lažne krađe mobilnog telefona, a potom ih kroz vrlo pasivnu agresiju maltretiraju tokom par sati, na podjednako pasivne oči odraslih Šveđanina, da bi ih na kraju, na foru, sasvim opljačkali. Tokom tog vremena, vidimo da u dinamici maltretiranja i pomenuta ekipa ima "jaču od njih" koja ih maltretira na sličan i nasilan način. Paralelno sa ovom pričom pratimo i sudbinu jedne drvene kolevke koja u međugradskom voznom prevozu pravi problem, jer je vlasnik ostavio na nedozvoljenom mestu. Poenta te priče sažeta je u replici supervizorke voza- da se vlasniku možda nisu obratili na jeziku koji razume. Pa je apel ponovljen na engleskom. A u bluru čujemo putnike koji kroz podrugljivi smeh kažu da će sad verovatno poruku da ponove i na nemačkom.
Svi mi koji smo od "festivalskog reona" filmova navikli da nam bilo kakav neafirmativan prikaz manjina bude debelo opravdan u nastavku filma, ovde ostajemo kratkih rukava. Ostlund naš gnev spram ovih, evidentno socijalno zapuštenih, divljaka koji sve više i više šikaniraju tinejdžere samo rasplamsava njihovim neempatičnim i bezobzirnim ponašanjem. Kako prema drugima, tako i među sobom. On konstatuje da je tako. I ne nudi brže-bolje neko ublažavajuće opravdanje zašto je to tako. Stanovita packa s njegove strane ide kroz simboličnu priču o kolevci koju možemo da čitamo na dva načina- kao demonstraciju nebrige švedskog društva o svojim mladima (svih boja i porek(a?)la), ali i kao još jednu žaoku u emigrantski dlan, koji je pristao na život u Švedskoj, ali nije podmirio bazični doprinos toj sredini- a to je da zna njihov jezik.
I dok ovu spornu politiku možemo da ostavimo po strani, ako vam je to senzitivna strana, ali Play morate da pogledate zbog zaista spektakularnog Ostlundovog rediteljskog pristupa. Naime, film se sastoji od serije neprekinutih kadrova u trajanju od po par minuta koji sa distance "slučajnog posmatrača/neučesnika" gledaju šta se dešava. Impresivno je u kojoj meri je Ostlund sa naturščicima postigao prirodnost, verovatnost i kontinuitet njihovog ponašanja. Mislim, za mene su ovo nivoi Battle of Algiers penetriranja u realnost. Ostlundova distanca i nas drži na istoj, junaci nam nikada nisu preterano sentimentalizovani ili umiljeni, tj nikad više nego što su oni sami svojim postupcima tako nešto prizvali.
Play je drsko, ali objektivno obraćanje javnosti sa problemom koji je takav kakav je i gde pozivanje na uobičajene žalopojke o emigrantima i njihovoj neintegrisanosti ovde ne nalazi mesta, jer ne rešava problem koji prevazilazi rasu- a to je poniženje usled malteretiranja, koje na tom tinejdžerskom nivou ostavlja duboke posledice. Znamo svi mi koji smo ga podnosili. A možda je upravo u tome poenta. Ovim belim Šveđanima je tako bilo par sati, a ovima je tako non-stop (što se više implicira i priziva iz servirane nam propagande, nego što je ovde prikazano). Ali sve to i dalje ne rešava problem. A na nama je da li i u kojoj meri boje aktera jesu deo problema.
SELEKTAH: 10/10
MajkemiMire, nisam načisto da li je ovim filmom (iz 2011) švedski reditelj Ruben Ostlund (The Square, Force Majeure) napravio desničarski film, napravio desničarski film kao klopku u koju želi da namami skrivene desničare ili "desničarsko u nama" ili je napravio desničarski film skrivajući se iza namere da kreacijom "tako očigledno" desničarskog filma zapravo pravi "uobičajeni levi apel" i skrene pažnju na problem. Ili je napravio film koji je, kao i njegova vizura, "objektivna slika" situacije koju na kraju jedan od epizodnih junaka filma i "sumira za nas" za slučaj da nismo razumeli prethodnih dva sata.
Ostlund, a sad o tome sudim na osnovu tri odgledana filma (a nadam se da ću uskoro savladati i preostala dva) od svakog svog filma pravi moralni problem koji gledalac zajedno s junacima razrešava u skladu sa svojim nazorima. Koji u Play bivaju obilato testirani.
Priča je jednostavna. Pratimo kako grupa afro-švedskih tinejdžera tokom par sati šikanira tri svoja vršnjaka, dva "očigledna" Šveđanina i jednog Azijo-Šveđanina. Oni ih hvataju u klopku lažne krađe mobilnog telefona, a potom ih kroz vrlo pasivnu agresiju maltretiraju tokom par sati, na podjednako pasivne oči odraslih Šveđanina, da bi ih na kraju, na foru, sasvim opljačkali. Tokom tog vremena, vidimo da u dinamici maltretiranja i pomenuta ekipa ima "jaču od njih" koja ih maltretira na sličan i nasilan način. Paralelno sa ovom pričom pratimo i sudbinu jedne drvene kolevke koja u međugradskom voznom prevozu pravi problem, jer je vlasnik ostavio na nedozvoljenom mestu. Poenta te priče sažeta je u replici supervizorke voza- da se vlasniku možda nisu obratili na jeziku koji razume. Pa je apel ponovljen na engleskom. A u bluru čujemo putnike koji kroz podrugljivi smeh kažu da će sad verovatno poruku da ponove i na nemačkom.
Svi mi koji smo od "festivalskog reona" filmova navikli da nam bilo kakav neafirmativan prikaz manjina bude debelo opravdan u nastavku filma, ovde ostajemo kratkih rukava. Ostlund naš gnev spram ovih, evidentno socijalno zapuštenih, divljaka koji sve više i više šikaniraju tinejdžere samo rasplamsava njihovim neempatičnim i bezobzirnim ponašanjem. Kako prema drugima, tako i među sobom. On konstatuje da je tako. I ne nudi brže-bolje neko ublažavajuće opravdanje zašto je to tako. Stanovita packa s njegove strane ide kroz simboličnu priču o kolevci koju možemo da čitamo na dva načina- kao demonstraciju nebrige švedskog društva o svojim mladima (svih boja i porek(a?)la), ali i kao još jednu žaoku u emigrantski dlan, koji je pristao na život u Švedskoj, ali nije podmirio bazični doprinos toj sredini- a to je da zna njihov jezik.
I dok ovu spornu politiku možemo da ostavimo po strani, ako vam je to senzitivna strana, ali Play morate da pogledate zbog zaista spektakularnog Ostlundovog rediteljskog pristupa. Naime, film se sastoji od serije neprekinutih kadrova u trajanju od po par minuta koji sa distance "slučajnog posmatrača/neučesnika" gledaju šta se dešava. Impresivno je u kojoj meri je Ostlund sa naturščicima postigao prirodnost, verovatnost i kontinuitet njihovog ponašanja. Mislim, za mene su ovo nivoi Battle of Algiers penetriranja u realnost. Ostlundova distanca i nas drži na istoj, junaci nam nikada nisu preterano sentimentalizovani ili umiljeni, tj nikad više nego što su oni sami svojim postupcima tako nešto prizvali.
Play je drsko, ali objektivno obraćanje javnosti sa problemom koji je takav kakav je i gde pozivanje na uobičajene žalopojke o emigrantima i njihovoj neintegrisanosti ovde ne nalazi mesta, jer ne rešava problem koji prevazilazi rasu- a to je poniženje usled malteretiranja, koje na tom tinejdžerskom nivou ostavlja duboke posledice. Znamo svi mi koji smo ga podnosili. A možda je upravo u tome poenta. Ovim belim Šveđanima je tako bilo par sati, a ovima je tako non-stop (što se više implicira i priziva iz servirane nam propagande, nego što je ovde prikazano). Ali sve to i dalje ne rešava problem. A na nama je da li i u kojoj meri boje aktera jesu deo problema.
SELEKTAH: 10/10
Odličan film, gledao sam ga davno na nekom FAFu. Hvala na podsećanju.
ReplyDelete