Idealno za subotnje veče
Woddy Harrelson, poznati advokat konzumiranja marihuane, i glumac, došao je na, očekivano od stonera, sjajnu, ali i sasvim idiotsku i besmislenu ideju- da snima svoj (rediteljski debi) dok ga uživo prikazuje publici. I izgleda je u tome i uspeo- film je "prenošen" u nekoliko (desetina/stotina?) bioskopa Londona i Engleske uživo 17. januara prošle godine. Nisam se bavio time kakvo je to bilo iskustvo za tu publiku. Jer mi, ostali, pogledali smo film, kako mu je i suđeno, mnogo, mnogo dana kasnije, kad je ova tehnička zvrčka postala sasvim nebitna.
Istina, priroda dešavanja u filmu- Harrelson igra sebe, tokom jedne lude noći, improvizujući po dešavanjima iz sopstvenog života - donekle opravdava "paparaci" ugođaj koji kreira kamera koja je non-stop za vratom (i bukvalno) našem Woody-ju. I ta igra sa realnošću i prisilnom realnošću usled prisustva kamere i brisanjem granica između simulacije i dešavanja, može da intrigira, ali s obzirom da je gledalac i u ovom slučaju pasivni posmatrač (bez dugmeta kojim utiče na priču), ne vidim poentu. Živi prenos pozorišnih predstava nije osmo čudo tehnike.
Srećom po nas, Lost In London je zabavan i uprkost tegobnosti koncepta okačenog oko vrata, prilično duhovit i komičan film. U kome Woody, uprkos zajebantskim nesporazumima da je on "Vudi Alen", igra sebe kao da je Woody Allen, vazda kao i on raspričan i zapitan nad prirodom muka u koje upada, neprekidno namigujući nepostojanom "četvrtom zidu" da razume njegove muke. U isto vreme ovo je film koji bi Wes Anderson, koga sticajem okolnosti prozivaju u flmu, trebalo da rimejkuje, jer radi se o totalno "andersenovskom materijalu" kome nedostaje samo njegov stil, i za razliku od nekih Andersenovih filmova- ovaj ima dosta radnje, i to zanimljive radnje.
Woody se obilato i očekivano šali na svoj račun, kako spram glumačkog poziva, selebriti statusa, egoa, tako i svega ostalog što ide sa tim, ali i na račun Woody-ja kao privatnog lica, supruga i oca, pa Lost In London u dosta navrata deluje kao ekscentrično izvinjenje upućeno njegovoj supruzi za sve boli koje trpi što je sa njim, i taj aspekt obezbeđuje filmu nežnost i toplinu i ne čini ga samo hirom jedne slavne ličnosti.
Ako ste uživali, kao ja, u I'm Still Here, u kome Joaquin Phoenix u sličnom fimsko-glumačko-dokumentarnom magnovenju odlučuje da bude reper, onda će vam i sat i po jurcanja po Londonu sa Woody-jem biti podjednako zabavni i inspirativni.
SELEKTAH: 8minus/10
Woddy Harrelson, poznati advokat konzumiranja marihuane, i glumac, došao je na, očekivano od stonera, sjajnu, ali i sasvim idiotsku i besmislenu ideju- da snima svoj (rediteljski debi) dok ga uživo prikazuje publici. I izgleda je u tome i uspeo- film je "prenošen" u nekoliko (desetina/stotina?) bioskopa Londona i Engleske uživo 17. januara prošle godine. Nisam se bavio time kakvo je to bilo iskustvo za tu publiku. Jer mi, ostali, pogledali smo film, kako mu je i suđeno, mnogo, mnogo dana kasnije, kad je ova tehnička zvrčka postala sasvim nebitna.
Istina, priroda dešavanja u filmu- Harrelson igra sebe, tokom jedne lude noći, improvizujući po dešavanjima iz sopstvenog života - donekle opravdava "paparaci" ugođaj koji kreira kamera koja je non-stop za vratom (i bukvalno) našem Woody-ju. I ta igra sa realnošću i prisilnom realnošću usled prisustva kamere i brisanjem granica između simulacije i dešavanja, može da intrigira, ali s obzirom da je gledalac i u ovom slučaju pasivni posmatrač (bez dugmeta kojim utiče na priču), ne vidim poentu. Živi prenos pozorišnih predstava nije osmo čudo tehnike.
Srećom po nas, Lost In London je zabavan i uprkost tegobnosti koncepta okačenog oko vrata, prilično duhovit i komičan film. U kome Woody, uprkos zajebantskim nesporazumima da je on "Vudi Alen", igra sebe kao da je Woody Allen, vazda kao i on raspričan i zapitan nad prirodom muka u koje upada, neprekidno namigujući nepostojanom "četvrtom zidu" da razume njegove muke. U isto vreme ovo je film koji bi Wes Anderson, koga sticajem okolnosti prozivaju u flmu, trebalo da rimejkuje, jer radi se o totalno "andersenovskom materijalu" kome nedostaje samo njegov stil, i za razliku od nekih Andersenovih filmova- ovaj ima dosta radnje, i to zanimljive radnje.
Woody se obilato i očekivano šali na svoj račun, kako spram glumačkog poziva, selebriti statusa, egoa, tako i svega ostalog što ide sa tim, ali i na račun Woody-ja kao privatnog lica, supruga i oca, pa Lost In London u dosta navrata deluje kao ekscentrično izvinjenje upućeno njegovoj supruzi za sve boli koje trpi što je sa njim, i taj aspekt obezbeđuje filmu nežnost i toplinu i ne čini ga samo hirom jedne slavne ličnosti.
Ako ste uživali, kao ja, u I'm Still Here, u kome Joaquin Phoenix u sličnom fimsko-glumačko-dokumentarnom magnovenju odlučuje da bude reper, onda će vam i sat i po jurcanja po Londonu sa Woody-jem biti podjednako zabavni i inspirativni.
SELEKTAH: 8minus/10
No comments:
Post a Comment