KUP MAARE 2019 - 20 najbitnijih singlova svih vremena po izboru Dragana Ambrozića

KUP MAARE je osmišljen u čast Marka Nikolića, mog nekadašnjeg sagovornika na teme pop kulture. I šire.

Premisa je jednostavna- kojih 20 singlova bi moglo/trebalo da izgradi novu pop kulturu nakon apokalipse da je tebi poveren taj zadatak da ih izabereš? A zadatak je poveren Draganu Ambroziću, jednom od najpoznatijih srpskih i eks-Yu rok kritičara, kolegi, prijatelju i sagovorniku na teme pop kulture. On ga je odradio vrhunski, a naročito ako vas zanima razvoj (svetske) pop kulture u našoj prelepoj zemlji od šezdesetih naovamo.

Vaše interesovanje za Maaretov doprinos našoj (pop) kulturi možete da započnete nekim od ovih tekstova:

o pop kulturi i politici:

http://nasdvoje2.blogspot.com/2009/12/nova-desnica-udarna-pesnica.html

http://nasdvoje2.blogspot.com/2009/01/dan-podseanja.html

http://nasdvoje2.blogspot.com/2009/06/kosovo-can-you-imagine.html

http://nasdvoje2.blogspot.com/2009/02/kao-da-niceg-nije-ni-bilo-satro.html

o animal collective, arsenal festu i žanromaniji vs žanrofobiji:

http://nasdvoje2.blogspot.com/2009/02/animal-collective-merriweather-post.html

http://www.popboks.com/article/8957

http://www.popboks.com/article/7842

Za vanserijska dočaravanja srpskog hip hopa, svetskog metala i belosvetske elektronike kliknite ovde: https://mislitemojomglavom.blogspot.com/search?q=powerty

KUP MAARE 2018 preslušajte ovde https://www.mixcloud.com/MisliteMojomGlavom/kup-maare-2018-top-20-najboljih-singlova-svih-vremena/

KUP MAARE 2018: TOP 20 NAJBOLJIH SINGLOVA SVIH VREMENA!

Preslušajte ako vas zanima.
Premotajte ako ste pička.


Pročitajte po nešto, ako držite do sebe. I onih koji su nešto uradili za vas.

Maare @ slovopres http://slovopres.com/?s=marko+nikoli%C4%87
Maare @ politiks tejps http://xxxps.tumblr.com/
Maare @ popboks http://www.popboks.com/article/index?q=marko+nikoli%C4%87
Maare @ mislite mojom glavom http://mislitemojomglavom.blogspot.rs/search?q=powerty

AZAR SWAN - And Blow Us a Kiss (Zoo Music (sam kraj) 2014)

Ako vam se neki album dopadne u jednom trenutku, to ne znači da će vam se dopasti i u sledećem, i ako vam se ne dopadne u sledećem trenutku, to ne znači da vam se nije dopao ni u jednom trenutku

Neće mi biti teško da pišem o ovom albumu. Jer smo opet ljubavnici.

Prvo mi se jako dopao. Onda sam danima bio (jednim delom i zbog toga) u depresiji što mi se više ne dopada, što mi se uopšte nešto tako banalno i glupo ikada dopalo ("trećerazredna Kate Bush i tribjut bend Marine & The Diamonds" su bile reči koje sam odabrao da ih odjavim powerty-ju i Suboti)! A onda sam u svojoj opsesivnokompulsivnoj disciplini koja ne dozvoljava promašaje ponovo uzeo da ga slušam. I And Blow Us A Kiss se razvio pod mojim ušima kao runolist pod prsima sisate Austrijanke.

Azar Swan je bend Zhore Atash (danas je gotovo nemoguće da se cura bavi gotskim elektrom, a da nije iz Istočne ili pravoslavne Evrope). And Blow Us a Kiss je njihov drugi album (i prethodni je sličan i podjednako dobar). A jureći nešto od informacija o ovom bruklinskom duo saznao sam da su oba člana AS (multinstrumentalista Josh Strawn) bili u bendu Religious To Damn čiji album Glass Prayer vam je i dalje besplatno i legalno dostupan i trebalo bi da ga imate pri ušima.

Iako su me sličnosti Zhore sa Kate Bush i tim tipom snolike borbe sa sintisajzerima prilično nervirale, one su isprva bile razlog zbog koga su mi Azar Swan i privukli pažnju. I to ovde jeste kvalitet.

Dvadesetak preslušavanja je pomoglo da shvatim da bi do kraja ove godine (za Rihannu ili Iggy) Azar Swan mogli da postanu Charli XCX, bez problema. And Blow Us a Kiss je pop-got album, sa ozbiljnim aranžmanima, kakvi ovih dana, pre svega snagom Švedske, pretenduju da presto pop muzike otmu crnim (ex-r'n'b) muzičarima i vrate ga "belcima".

Dakle, ako volite Robyn, Lykke Li, Marinu, Florence, SIA, Kate Boy, ali i Fever Ray, ali i Siouxsie, ali i Diamandu Galas, ali i Bjork, Buriala, Aphexa, Fhloston Paradigm, Pharmakon. I Kate Bush. Dakle, ako volite i Kate Bush, Azar Swan u većoj ili manjoj meri mogu da vam podmire većinu tih potreba, u pristojnim količinama. To kad bi muzika bila topli kakao.

Seksipil i otkačenost, kroz uzdahe, "prizvuk japanskog pevanja" (nauka bi to i bolje formulisala) ili etno-centričnost ritmova podseća na Kate. Kiss Of Life, čak zvuči kao da je Kate bukvalno na bek vokalima. Ili producentskoj stolici. Parodon, prestolu.

Ponekad, kao u naslovnoj temi, koja otvara album, može da vam zadeluje da ste u retro-transpop oblaku Jam & Spoon (sa Plavkom, ofkors), čija "jeftinost" može da vas odbije, ali relativno brzo primetićete da u ovoj stvari ima Godflesh zvukova koliko i u bilo kojoj pesmi na povratničkom albumu Godflesh. I ta umešnost i odlučnost da pop grade skoro anti-pop materijalima je nešto što je nekada krasilo The Knife. I druge bendove koji imaju muda i klitoris umesto mozga.

We Hunger se najavljuje basom, a potom sint melodijom, kakve je Chris komponovao za Neila na Very, recimo, ali u refrenu imate skoro njuvejv vrisku dostojnu crnih ajlajnera i oštrih šiški. Goth is the new pop, očigledno.

I da vam sad ne seciram svaku pesmu na ovom albumu, shvatili ste princip. Svi oni Twilight filmovi urodili su plodom. Globalna depresija i Bella Swan stvorili su okolnosti u kojima mejnstrim tinejdžer sa ambisom koji zuri u njega radije pravi selfi sa njim nego što mu se prepušta. U isto vreme, Azar Swan su lukavo pokupovali gomilu dubstep sitnine i post-Yeezus hopa koji su utkali u svoje pesme dajući im svežinu, ali i da lakše premoste transfer r'n'b publike na beli plesni podijum.

Da je bio preslušan na vreme, ovaj album bi sigurno završio u top tenu za 2014. Ali ništa ne brinite, ubaciću ga u 2015, tako mi svih Kanyeovih fešn ideja!

SELEKTAH: 9/ 10

SBTRKT - Wonder Where We Land (Young Turks)

Pera Subota mi je ovo ponudio za recenziranje* rečima: "Evo nečega što ja ne volim, u nadi da ne voliš ni ti"

Koncept koji nudi Wonder Where We Land star je koliko i klupska muzika. Dakle, nešto više od četvrt veka (da, otfikario sam tu neki deo koji se dešavao pre i van Haciende). I uglavnom više važi za ostrvsku ponudu nego prekoatlantsku. A sigurno pamtite drugi i sve naredne albume Massive Attack, postbrejkbit Chemical Brothers, zatim Death In Vegas, Basement Jaxx, The Prodigy i sve one prvobitno "underground" izvođače kojima se ukazala krosover prilika da ih ugreje sunce top of the popsa. Svi oni su pokušali da tu priliku što bolje iskoriste multiplim kolaboracijama sa, mahom, afirmisanijim kolegama na "featuring" ulozi. SBTRKT je tek poslednji u nizu koji ne želi (ili ne može, ali zato što to i nije toliko moguće) da takav pristup menja. Ovim bih i zatvorio dalju diskusiju na temu da li bi sparingovanje sa lokalnijim kolegama, "iz branše", proizvelo bolji ili (komercijalno) drugačiji rezultat.
U ostalom, SBTRKT je listu gostiju u odnosu na svoj debi (2011) tek nešto malo proširio i izvarirao, pa umesto Roses Gabor i Little Dragon, sada imamo Carolinu Polachek iz Chairlift, Ezru iz Vampire Weekend i ASAP Ferga. A umesto nešto manje Samphe SBTRKT promoviše "dolazeće" Raury-ja i Denai Moore.

Nema ovde ničega što bih mogao ili želeo da mrzim. Naprotiv. Starost sa sobom donosi određenu (hvala bogu, još uvek umerenu) potrebu za audio-komformizmom (ako ne držite tako nešto kao najgoru stvar u muzici, jer ja, ipak, ovde ne govorim o muzici koju će vam zavrteti art direktori i dizajneri u marketinškim agencijama (bez daljnjeg- najnepodnošljiviji DJ-evi na planeti!)). SBTRKT donosi neku dozu intrige i impresivnog aranžmanskog zanatstva koji je Wonder Where We Land učinio i pitkim i britkim. Naravno, sve bi ostavilo daleko bolji utisak da je 1996. Ili, barem, 2006. Ali ovakvo baratanje godinama ionako igra krupniju ulogu samo u životima hipstera i/ili muzičkih kritičara.

Wonder Where We Land "u malom" donosi sve ono što poslednjih nekoliko godina važi kao hip ili moderno u emisijama Gillesa Petersona. I uprkos realtivno raznolikom izboru gostiju, ne mogu da ne kažem da SBTRKT isti prigušeni "gloom" provlači kroz sve pesme kao definitivnu stilsku crtu celog izdanja. To što ona možda deluje neopravdano ili kao poza, meni i nije toliko bitno. Meni muzika retko menja život, pa se ne ljutim ako joj to ne polazi za rukom. Ili i nije bila namera.
Priznaću, izvesni "čizines" (još uvek tragam za lepom srpskom rečju) ovde mi je prijao više nego što bi nekakve akrobatske ambicije.

Stvar sa Ezrom, NEW DORP, NEW YORK, mi se prva dopala. Ne bih se ljutio da je pre desetak godina tako zvučao neki singl Massive Attack. A to i deset godina kasnije znači nešto. Dopada mi se što je pesma kao što ljudi kažu da je Njujork- mnogo stvari na jednom mestu, ali funkcioniše. I neki delovi zvuče zajebanije od drugih. Problem Solves, sa voljenom Jessie Ware, koja me je najviše ovde zanimala izneverila je moja očekivanja. Bojim se da Jessie ne paše silovanje koje joj je SBTRKT priredio na početku pesme, pre nego što ju je pustio da odradi svoje. Plus, pesma nema sredinu i kraj. Mnogo se bolje snašao u orijentalnom-stepu sa Carolinom u kojoj bi, možda, Julia Holter još bolje legla. Saradnja sa Raury-jem, u Higher, motivisala me je da potražim njegov ovogodišnji mikstejp (koji sam odlučio da ignorišem jer mi je već pun kurac netalentovanih repera) i ponadam se da će nešto od demonstriranog elana završiti i tamo. Pun mi je kurac i repera kojima se ni ne živi, a nekmoli repuje.

Sampha, koji je meni beživotan i monoton na samostalnim izdanjima, lepo i Weeekndovski živne u SBTRKTovom društvu i meni su to ovde i najbolje stvari i razlog da se pitam zašto nije ceo album uradio sa njim. Jer brat ume i Eltona i Stevieja.

Ako su vam muke postbluzovske i još od prve polovine devedesetih uspešno ih saniraju izvođači poput Portishead, SBTRKT sasvim solidno parira uspešnijim soulistima poput Jamesa Blakea, Jamiea Woona ili pomenutog Weeknda (na trilogiji).
A kad sam već kod ovog "shaken not stirred" bolovanja, iskoristiću priliku da vam preporučim još jedno istoovoliko dobro izdanje. U pitanju je debi, Tremors, za SBTRKTovog zemu Sohna koji je trenutno na privremenom radu u Beču, što je svakako uticalo na hrskavi zvuk ovog 4AD izdanja.

SELEKTAH: 7plus/ 10

*zamolio sam powerty-ja i Peru Subotu da kumuju izboru jednog albuma koji ću recenzirati tokom nedelje. Jer lepše je sa kulturom i drugarima.

MOĆ VEŠTICA 03.06.2014. TOP 50 Najboljih singlova 1991. (u čast 25. rođendana onog Radija B92)

20 - 10

MocVestica03062014-1991pt1 by Mislitemojomglavom on Mixcloud

10- 01

MocVestica03062014-1991pt2 by Mislitemojomglavom on Mixcloud

50 - 25

21. Pulp – My Legendary Girlfriend
22. Moby - Go
23. Consolidated – This Is Fascism
24. Massive Attack – Safe From Harm
25. LL Cool J – Mama Said Knock You Out
26. Army Of Lovers - Crucified
27. Catherine Wheel – Black Metallic
28. 808 State ft Bjork – Oops
29. Michael Jackson – Heal The World
30. Erasure – Love To Hate You
31. Metallica – Enter Sandman
32. Carter the USM – After the Watershed
33. De La Soul – Ring Ring
34. Sonic Youth – Dirty Boots
35. Curve – Ten Little Girls
36. PM Dawn – Set Adrift On Memory Bliss Of You
37. KLF – Justified & Ancients
38. Definition of Sound – Wear Your Love Like Heaven
39. PM Dawn – Paper Doll
40. Naughty By Nature – O.P.P.
41. Dinosaur Jr. – Whatever's Cool With Me
42. Divinyls – I Touch Myself
43. The Other Two – Tasty Fish
44. Pet Shop Boys – Where the Streets Have No Name/ Can't Take My Eyes Of Off You
45. Ned's Atomic Dustbin - Happy
46. Guns N'Roses – Don't Cry
47. Blur – There's No Other Way
48. Right Said Fred – I'm Too Sexy
49. St. Etienne – Nothing Can Stop Us Now
50. Pavement – Summer Babe

miss @__wickEd___ top 20

01 Monty Pythons - Always Look on the Bright Side of Life
02 My Bloody Valentine - Tremolo
03 Tad - Jinx (mada bih pre izabrala Plague Years)
04 Nirvana - Smells Like Teen Spirit
05 Butthole Surfers - The Hurdy Gurdy Man
06 Swans - Power and Sacrifice
07 Young Gods play Kurt Weill - Speak Low
08 Anthrax/Public Enemy - Bring The Noise
09 Ministry - Jesus Built My Hotrod
10 Massive Attack - Unfinished Sympathy
11 Metallica - Enter Sandman
12 Cranes - Adoration
13 Hole - Mrs Jones
14 808 State - Cubik
15 Primus - Tommy the Cat
16 Nomeansno - The Valley of the Blind
17 Kitchens of Distinction - Drive That Fast
18 Sepultura - Dead Embryonic Cells
19 KLF - Last Train to Trancentral
20 Fudge tunnel - Bed Crumbs


prve recenzije

"bedak sto ne čujemo i wickedine singlove

btw, svaki cigan samo po jednoj stvari pamti tu godinu

šta da kažem vredelo je slušati
moram da priznam da sam se potajno nadao da ću čuti move any mountain

izdavačka kuća je take it or leave it; '95 je bio prodigy;

sepulturu nisu puštali u 120 minutes do sledećeg albuma, a i tad na kašičicu

prince valja

ovaj wickedin hejt 90ih je suviše pojednostavljen. ne radi se o tome da l' je sloba bio evil, već je reč o gorkom saznanju da nije (bio) only evil, tako da otuda ta šaltanja. pričam u lično ime.

hvala vama sto ste bili inspirativni, bas je moglo da se cuje duboko promisljanje." powerty

Zašto Moć veštica više ne ide na Radiju B92?
Prethodnu emisiju možete preslušati ovde i ovde i ovde.

pišite na: mislitemojomglavom@gmail.com
pratite na: https://twitter.com/mocvestica

BURNT SKULL – Sewer Birth (12XU)

Vraćanje digniteta “heavy” monolitu

pozdravlja: powerty

Te 2007. farba se već dobrano skorila na Čedinoj zebri, Koštunjavi je brojao poslednje mesece u političkom mejnstrimu, a Tadić je još uvek izgledao kao lice neke bolje Srbije, pre nego što je on sam zakopao i ovu jednu jedinu. Mnogo dalje, koje je postalo mnogo bliže zahvaljujući sve bržim internet vezama, teksaški ipod/synth duet Best Fwends je izbacio svoju urnebesnu ploču Alphabetically Arranged, dragulj bedroom muzike pre nego što su koju godinu kasnije John Maus i Ariel Pink (nažalost) omasovili taj tag. Teksašani su, zajedno sa The Death Set i prerano otpisanim Spank Rock, pre bili neka vrsta bastard childa Beastie Boysa uz graciozno žongliranje na žici između imbecilnosti i genijalnosti koje je devedesetih krasilo stare careve ekscentričnosti - Ween. Izdanje je prošlo nezapaženo kod kuće, za razliku od situacije preko Atlantika, gde je jedna od abecedno poređanih pesama obojila britansku reklamu za Bacardi.

Pogađate, Anthony Davis i Dustin Pilkington (nekada član i korovske skupine Total Abuse) su po završetku Best Fwends avanture nastavili saradnju u okviru Burnt Skull, dajući oduška mnogo drugačijim interesovanjima. Da pređemo odmah na stvar: njihov ovogodišnji debi jedna je od značajnijih “težih” ploča u poslednjih nekoliko godina (u laskavom društvu Morbus Chron, Aluk Todolo, Necro Deathmort, Shelter Red, Shit & Shine, The Angelic Process i Circle Takes the Square). Uzdajući se isključivo u gitaru, bubanj, tehnološka pomagala i procesirani glas, Burnt Skull povezuju industrial, noise, metal i hardcore punk u novi, sveži monolit, što je preko potreban gest u trenutku kada se od hipsteraja kidnapovani metal opasno približio besmislu, protiv kog je tolike decenije efektno istupao s autsajderske pozicije.

Naslonjen na nasleđe ranih Swans te (posebno) britanskih Head of David i Godflesh, tajna hipnotičke prirode Sewer Birth krije se u mehanizovanoj repeticiji agonizujuće moćnih rifova koji u buldožerskom maniru nalaze put do slušaočeve korodirane lobanje, usput je paleći na abrazivnoj lomači. Ovo nije muzika koja se samo sluša, već se i oseća, pošto koža na ovakve zvuke reaguje ježenjem a zatim i ljuštenjem. Fokusirana nemilost, hladnokrvno nakazna konkretnost i jednostavnost neljudskosti/postljudskosti ubistvenog terora čini da se brzo zaleče ekstremne rane od komodifikacije Deafheaven, nekoliko prethodnih bezveznih albuma do tad interesantnih The Body, sve veće dosade Wolves in the Throne Room i njima sličnih reformatora čija imena ni vama ni meni ništa ne znače, pa ih ovaj put preskačemo (ako baš insistirate: Krallice, Rwake, Lithurgy, Nachtmystium, Kvelertak, Peste Noire itd). Njihova “poboljšanja”/koketiranja/šurovanja/prodaja najteže gitarske muzike (tj. ideal stvaranje metala za nemetalce, bačen na smetlište istorije još od kad se pojavio Rammstein) jedino su njih same odvele u kreativni ćorsokak (neretko i bankrot), a underground se kroz Burnt Skull ponovo pokazao kao najbolji štek za esenciju, sastavni element praskavih tema poput Chain Mask (poznata i kao Uniform), Infinite Flesh i naslovne, najubedljivijih obrazaca inverznog procesa ostvarenja “ne(samo)metala” za metalce. I dok su “prelasci na drugu stranu” (od The Beatles do Radiohead) i dalje temelj zvaničnog “rokenrol” kanona, autentično “onostrana” nesvodivost Burnt Skull nadovezuje se na neprekidnu nit nekih drugih, zaguljenijih tradicija, tržišno gotovo bezvrednih ali vitalnih primera tzv. simboličkog kapitala.

Nije džabe Deki Cukić u proleće 2000. cvileo “Noć je najcrnja pre novog svitanja”, u pauzama plakanja što više ne sme do prođe ulicom u kojoj je rođen (Narodnog fronta?). Samo nekoliko meseci kasnije niko više nije znao u koju je zemlju propala Gorica Gajević. Iako nesumnjivo gorka platforma za jed, jad, bedu i žal, Sewer Birth vraća nadu u subverzivne potencijale alternativne kulture u uslovima nasmejanog fašizma papirnato-virtuelne demokratije, kojim se kvalitet života svodi na konzumerizam i ekonomsko blagostanje, dok svileni medijski gajtan sve jače pritiska i po narudžbini, do obogaljenja, oblikuje ionako suspregnute emocije pospešujući konformizam (recimo, putem TV serija). Čini se da alternative nema na horizontu... ali, plam, koliko god vas ubeđivali u suprotno, i dalje tinja dok je u vama samima. Možete ga se jedino sami odreći.

Za kraj, još jedna vožnja vremeplovom: krajem te 2007,  A Place to Bury Strangers su na svom istoimenom debiju upriličili prvoklasni vatromet kažnjavajuće distorzije (još uvek se sećam mrkih pogleda kad se nešto sa tog albuma zavrtelo tokom jedne kafanske didžej večeri). U lavovskom delu 24 minuta Sewer Birth zvuči kao da su se ti locirani & zakopani stranci latili instrumenata. Vreme je za još jedno puštanje.

SLKTH: 9/10

Slint – Spiderland (2014) (Touch and Go)

Verovatno najbolji album u poslednjih četvrt veka u novom ruhu

divi se: powerty

Finalni iskaz misteriozne grupe iz Kentakija spada u onu vrlo retku, najređu sortu albuma koju gotovo u celosti mogu iz podsvesti da odmotavam u glavi i bez da sam ga čuo godinama. Još od skretanja pažnje Čoveka Senke u XZabavi do nabavke i probijanja socijalnog leda u otuđeno neprijatnoj atmosferi prodavnice Blue Box (?, valjda se tako zvala, nezaboravni nagoveštaj ljudskosti jednog od zaposlenih: “Zašto ti uvek imaš toliko teške zahteve?”), Spiderland je važio za jedan od onih diskografskih toponima kojih nema na zvaničnim audio mapama ali ga svakako treba obići i upoznati, čime je njegova privlačnost samo dobijala na ceni. Prosto, zato što je nije imala.

Moć undergrounda da se regeneriše i u uslovima kada je naoko prihvaćen u muzičkoj industriji (vidi pod “grunge”) gotovo da nije nigde slikovitije demonstrirana kao u slučaju luivilske grupe klinaca koja se raspala i pre nego što je album objavljen. Spiderland i 23 godine po objavljivanju može da se tumači na različite načine – i kao labudova pesma (post)hardcore punk/punk pokreta osamdesetih (a moje srce je uvek jače kucalo za ekipu preko Atlantiku nego za drugove preko Lamanša, posebno za nedovoljno istražene/ishajpovane scene u većim gradovima, manjim od LA i NY; čast izuzecima i 1) i 2))  i kao početna tačka post-rocka (isti emotivni slučaj kao i u prethodnom javljanju u zagradi, reći ću samo Blind Idiot God, Trans AM (glavni krivci što me muzika uopšte više i interesuje; g. a. ž. e. nj. e. uživo), Cul de Sac (mada im je onaj cert na Demiji bio propast) i, naravno, The Fucking Champs! Znači, čak ni Kvebek), dirljiv oproštaj s rokenrolom sročen njegovim sredstvima. Nekako mu je oduvek ipak najviše pristajao poseban fah: neuporediv sa drugim albumima i izdanjima sa kojima ima dodirne tačke. Nakon svih ovih decenija, pleni nemogućnost zdravorazumskog poimanja da golobradi kvartet uspeva da svira ovako fokusirano, zrelo i čisto, otimajući se mladalačkom iskušenju da rešava stvari po kratkom postupku i pada u vatru po svaku cenu, birajući odlaganje do pravih klimaksa, sa tišinom kao neočekivanim ali sasvim pouzdanim saveznikom u građenju mračnjikavo-lepljivih gitarskih vrleti. Siluete ruku Spiderlanda izgledaju strašno & preteće u polumraku, ali dodir im je blag i topao.

Novi susret sa ovom pločom samo joj dodaje na vrednosti, potvrđujući njen vanvremenski kvalitet i dorijangrejovsku spoljašnost, nutrinu i suštinu. Osim polu-teme ...For Dinner (koja ionako služi za uzimanje vazduha, priklještena između nestvarnih Washer i Good Morning, Captain) svih pet ostalih komada prolazi s lakoćom test vremena, naoružana podsvesno skrivenim pozadinskim glasovima koji izbacuju aforizme kada obratite pažnju na njih te gitarama koje pišu srcem i kada su zvonke (McMahan) i kada ječe (Pajo) (ti gitarski dueli redovno su bez pobednika, tj. pobednik je sam slušalac, dakle, i reč “duel” je u ovoj virtuelnoj zemlji paukova prevaziđena). Kristalna jasnoća poetskih slika dostiže pravu frekvenciju zahvaljujući utegnutosti i inovativnosti ritam sekcije, u čijem se štektanju posebno ističe bubnjarsko umeće i originalnost Britta Walforda, za koga se po odgledanom dokumentarcu Breadcrumb Trail ispostavlja da je bio pokretačka snaga grupe.

Vanzemaljska priroda Spiderlanda kao da se opirala njegovoj komercijalizaciji sve ove godine, jer teško je tihu vodu koja breg roni oglasiti na sva zvona. Ako su ovomilenijumska festivalska okupljanja grupe posvedočila o potpunom izostanku scenske harizme članova grupe, nedavno objavljeni box set potvrđuje da je glavno jelo odavno bilo servirano na slušalački sto, za razliku od recimo sjajne antologije Can ostataka, objavljene pre dve godine. Oskudica do sad neobjavljenog se lako uočava: veći deo bonus materijala otpada na snimke na album već uvršćenih pesama sa proba (najubedljivije zvuči naoštrenija Nosferatu Man) i vokalne demo snimke (zvuče kao isečci sa karaoke večeri na Marsu), a manji deo na dve pesme koje su otpale sa Spiderlanda (bolji deo, posebno migoljasta Pam) i dva snimka nastala nakon snimanja ploče u jednom kratkovekih ponovnih okupljanja grupe (slabiji deo). Priču zaokružuje obrada poznate Youngove Cortez the Killer, no meni njegov opus nije previše blizak da bih se upuštao u vrednovanje iste. Recimo da nisam pomislio “Kad će kraj?”, što je dovoljno za prelaznu ocenu.

Za one koji tek treba da budu inicirani, Spiderland 2014 je obavezna lektira. Upućeniji će već znati da ovo rujno vino preseku žestinom u vidu ponajbolje postrock pesme svih vremena Everyday World of Bodies u izvođenju luivilskih sugrađana Rodan, te još dve destilacije u čijem je spravljanju učestvovao David Pajo – kao basista u spejs šatl lansiranju Djed (ne, ime nije odavanje počasti starijim osobama muškog roda, već simbolički termin iz drevnog Egipta) čikaške atrakcije Tortoise, te sam-svoj-majstor majstorske slintaste elegije Wedding Song No. 3 s potpisom Papa M. Naravno, u smislu zaokruženosti audio celine, malo šta se sve ove godine može meriti sa Spiderland. Odo' sad da vidim šta su napisali drugi.

SLKTH: 9/10

EMA – The Future’s Void (Matador)

treće uho: powerty

U jednom od povremenih napada griže savesti da sam možda nepravedan prema nekim izvođačima,  iako me njihova estetika iskonski odbijala kao “not my cup of tea”, negde tamo na prelazu između dva milenijuma od jednog bivšeg poznanika sam ćapio disk s najvećim hitovima Bjork, držeći u malom mozgu jedno usiljeno RTS gostovanje Kaje Žutić u kome je naša nekad mlada glumica Islanđanku hvalila na sva usta, što bi se reklo. Eksperiment nažalost nije uspeo, na Bjork mogu samo da naletim na VH1, ali nikako i da je sam pustim.  Disk stoji već decenijama na istoj polici, zgrčen u liniji sa svojom plastičnom braćom i sestrama, strpljivo čekajući da se njihovi vlasnici jave (a znam da neće) pre nego što završe pored kontejnera – kao većina kaseta koje su pre neku godinu nestale za otprilike minut pošto su ostavljene u nekoliko kutija od patika i zatim najverovatnije završile na nekom od buvljaka. Bilo je tu dobrih stvari, ali ne žalim, princip posedovanja duhovnih dobara je, što se mene tiče, digitalno poništen - više sam radoznao kakva im je sudbina.

Lekcija je naučena – ne dovodi svoju slušalačku intuiciju u pitanje! Ta zapovest lako je primenjena na slučaju Erike zvane EMA kada se pre neku godinu pojavio njen album čiji je omot bio ukrašen njenom plesnom egzaltacijom, a vrat lančićem sa kog je visilo njeno ime. Pomislio sam u sebi “bljak!” i preskočio skidanje, te kao pravi digitalni lovac i sakupljač, digital redneck nigga (mada je crnja rednek samo figurativna mogućnost, osim ako ga demokratski ne išibaju po vratu, što je više demokratska praksa nego mogućnost), kliknuo dalje. FFWD. Present time i ova naša interna zajebancija čiji je ishod bio da je baš meni EMA dopala šaka.

Na skoro nečuveno, uz samo jedan (OK, dva) jutjub klip(a) u memoreksu, EMA me podseća na Peaches, Yeah Yeah Yeahs, Le Tigre i onu mučenicu u drhtavici kojoj ni za dva veka trajanja spektakularno tipičnog britanskog smeća u obliku pesme nisu uspeli da ubodu ime (i ja sam ga zaboravio) – sve odreda alt. mainstream likove prema čijem sam opusu ili ambivalentan ili me blago iritira njihovo upinjanje da se ostavi utisak “različitosti”, iako za to realno nema materijala (nešto kao stavljanje pod znak pitanja vudialenovske premise Girls – o čemu se ovde zapravo radi i zbog čega uopšte pratimo ove junake? Naravno, to ne važi za sve sekunde koje svojim prisustvom uveličava Ray, najrealnija TV pojava još od Alfa!). Jasno, kul je nemoguće definisati, ali u 19 od 20 slučajeva tu ni nema nekog sadržaja vrednog pažnje. Kulu se diviš, ne promišljaš ga, pa makar se do sutra tripovao da si kritički nastrojen, više bi voleo da si kul, tj. prazan, “leader not follower” rezon. Istini za volju, nema tu Smileyeve “I penetrate the shit that you love to hate” ambicije, već preliva “tursko groblje” sentiment, uz blentavi smešak pri streljanju bezvrednih/virtuelnih gomilica savremene umetnosti pogledom. Ekološki nes(a)vesno, ali jebiga... Danak življenja u virtuelnoj državi, uz posledice proživljenje mladosti pod sankcijama i NATO agresije.

Devojka iz Južne Dakote je pre upuštanja u noise folk solo avanturu terala drone folk (!) u jednom bendu. Kaže da se na ovoj ploči bavila digitalnom komodifikacijom. Odlična ideja... Not! Čuj, neko komodifikovan se bavi komodifikacijom. Buntovnički eskapizam ___________________ (prostor za debatu o tome šta je punk). S druge strane, naslov albuma je realan, sviđa mi se, baš kao i naslov debija Bjork... No...

...Uspeo sam u naumu da napišem recenziju albuma a da ga nisam ni preslušao.

SLKTH: 4.5/ 10

AENAON - Extance (Code666)

Antihristos voskrese

vaistinu Pera Subota

To hell with powerty, duplirano je v u naslovu pesme Gang of Four (neka izvini najveći pisac među ekonomistima [dok moja majka ne izda knjigu], Zoran Ćirić), da bi se uputilo na to ko me je uputio na ovu turu. I kuda. U Epir i Tesaliju, ta predsoblja pakla. Ne mislim na Albaniju. Ili mislim, ali to nećemo saznati.

Da ovo pišem u ponedeljak, kada sam album preslušao i do Velike subote jedini put čuo, okvir u koji bih ga smestio bio bi još manje blagonaklon. Ovako, prisustvo garavljenju jagodinskog blekmetal benda Flesh Cult na Veliki petak, distorziralo je otkucaje mog crnog srca prepunog ljubavi. Distorzija jeste majurska, kako odabiram da zovem taj spec. zvuk magnetne rezonance gitare, ali bar su i grčka sela u sličnom qrcu.

Iako gitarsko soliranje volim još i manje nego majursko distorziranje, a to znači najmanje, klin gitara koja udara u ploču posle prve brazde, a to znači tokom druge pesme, izuzetna je. Takav izmeštajući saund nije čut još otkad se, pazite sad, eksgitaroš Inja oglasio u Fire's Never Wrong (imaću i drugo takvo poređenje).

Ostajemo u Deathtrip Chronicle. Pročitao sam ponovljeni šaut da bi Ihsahn trebalo da se postidi kad čuje ovaj album. Kao neko ko je obrijane glave, neobrijanih zulufa (poput tadašnjeg njega), umesto na drugi ispit kombijem otišao u Peštu na fraj Stinga i Suzanne Vegu 2004, moram da se ne složim. Grk ipak cca. 15 godina kasnije peva kao što je on pevao An Elegy of Icaros, a ni tu pesmu nisam posebno vrednovao.

Ako o svom avantžanru misle kao o A Perfectly Healthy Musical Schizophrenia, šizofreno je nešto bar deceniju i po bajato misliti kao avangardno. A verovatno misle i da je lopovluk saksofona u koji je Amorphis duvao na raskršću vekova, neopažen. Nedostaje mi poluostrvska solidarnost s grkokatolicima.

Grau Diva ima lyric video čijim stihovima sam hteo da podnaslovim. Izgleda da su posebno ponosni na nju. Klavijature imaju dobru boju, uz dinamiku koja ima upečatljivost svoju. Nažalost, tu je i gitarsolaža.

Ipak, pretposlednja pesma nadasve je paradigmatična, i u nju staje sav kič koji se naslućivao još kad sam video da je član benda vezao crnu maramu oko glave, uz opštu istetoviranost članova. Funeral Blues gosti grčku (blek?)metalnu pevačicu, koja zvuči neoprostivo. Žene treba da pevaju samo deadpan sopranom. Ili laneganom, kad već permutuju naslov njegovog albuma. Bluzna je usna harmonika u Land of No Water.

S advanced završetkom gimnazije 2003, prošlo je vreme naručivanja paprenih diskova od Kragujevčanina Maksa Bučera. Tada sam mislio da sam mnogo pametan što mi porudžbina obuhvata Arcturus, i album La Masquerade Infernale kao najdalje pruženi korak. Sada znam da (ni)sam, i teatralnost mi je pompezna.

Christmas on Easter Island, pevali su potcenjeni Sad Lovers & Giants, i u nastavku refrena dodavali like pagan gods you and I. Easter on Antichristmas Peninsula, like pagan dogs them and not me, pevam ja.

SELEKTAH: 3,33/ 9,99

РАЗНЕ ИЗВОЂАЧИЦЕ - Некои девојки (Ако никој не свири & МКЦ)

Петнаест извођачица и њихових пројеката које су део актуелне македонске музичке сцене

Када сам био тинејџер много сам више слушао српску музику и музику која је из месеца у месец све брже постојала "музика из бивших југословенских република". Временом се проценат који је отпадао на звуке родне груде смањио у корист све бројније, доминантније и све чешће боље "стране" музике. А ја сам развио солидну нелагоду током преслушавања "домаћих" издања. Понекад због певања на енглеском и акцента (све је то звук који пара уши, ништа идеолошки!), понекад због продукције (која се више није могла правдати "сам свој мајстор" естетиком), али најчешће због безидејности и неамбициозности, како музичке, тако и сваке друге. Изузеци су узели маха на том пољу.

Све ово ми је пало на памет већ при првом слушању песме Hey Bobby, извођачице (или бенда?) June, на овој компилацији. У питању је расан кантри-поп, у духу Neko Case и сличних цура које би више волеле да су одрасле на некој фарми уместо по квартовима Чикага и Њујорка. June је то пристојно отпевала и како песма одмиче њен тврди (као "загребачки") акценат почиње да се губи у обичности саме теме. Hey Bobby је сва у клишеима ("tears will keep burnin', lies will keep hurtin'") овог типа песама, а упркос солидном гитарском музицирању тешко да ћете ову песму приметити и поред најслабије Caseine. За June је кантри очигледно конзервативна тековина колико и за певаљке диљем Тенесија, Канзаса или Тексаса, а музика коју она чује у својој глави, нажалост, нема никакве везе са поднебљем у коме она живи, ради, воли и у коме сузе цврче, а лажи боле. Бар је Милчо Мачевски феноменално довео вестерн "у Македонију" у свом филму Dust, те се имало, дакле, врло блиског узора за "сопственије виђење", за игру са жанром, за "национализацију" истог. А прилично сам сигуран да би ова песма звучала мало искреније да је само била отпевана на македонском. А баш June у промо материјалу о себи каже "Sincere music about love".
Док сам размишљао о свему томе компилација је позамашно одмакла, а ја нисам обратио довољно пажње има ли овде чега што ће ме вратити сиси балканској.
Али већ осећам нелагоду.

Други проблем који имам са (бројним) "балканским" (ај под наводнике да мирно спавам) компилацијама "нових сцена", али и са страним компилацијама сличног профила, јесте што географија или пол (и сличне не-естетске поделе) ретко успеју да саберу сат и нешто музике која може да се слуша у континуитету. Пре свега јер нико од нас не седа са тако шизофреним расположењем да у једном сату може да са истим емотивним интересовањем упије и кантри песму, и трип-фолк песму, и реп песму, и дабстеп песму, и електро песму и петнаестоминутни дрон-метал. Мање-више тим редом, на овој компилацији. Ја, иначе, јесам заговорник таквог приступа радијској емисији, јер мислим да на тај начин једна песма (жанр) истиче другу. Али у случају кад се ради о слабом (слабијем) материјалу, на ов(акв)им компилацијама резултат је скоро супротан. Све почиње да личи на чорбу чији укус је што се више куша све дискутабилнији. Коначно, куратори оваквих издања обично желе да прикажу да "одабрани темат" успешно функционише на различитим теренима, па да би то доказали узимају и по онај један-једини примерак "нечега". А тај обично није ни најбољи, ни најрепрезентативнији. Нит су све жене за кантри, нит је свака земља за дабстеп, ако ме разумете.
А нелагода расте.

Вероватно најупечатљивија ствар овде (ако не и најбоља) јесте скоро четранестоминутни Sunn O))) "метал" Fragments Of Innocence дуа Quiet Hiroshimа , иза коге стоје Симона Петровска и композитор Гаврило Миловановић. Пре неколико дана powerty је писао о успешним хибридизацијама дарк & готик звука са македонском фолклорном музиком, и Quiet Hiroshima претендују да буду модеран наследник управо таквих традиција. Fragments... раме уз раме стоји са свим прволигашима сличне, дрону и металу одане, музике, од Grouper, Christian Death, преко Swans до Nadje, Godspeed You Black Emperor! и pomenutih Sunn O))), али своју чисту емоцију и снагу вуче из витоперења музичких традиција које су очигледно у де-ен-кау сваке Македонке. Сад би било паметно да кажем да ја нити очекујем нити мислим да квалитет било које музике треба да се процењује на основу њене нахрањености коренима. Али одсецање истих први је корак ка немању "ичег свог", пардон- "ичег посебног". Quiet Hiroshima у овој мини "радио-драми" демонстрира импресиван таленат за кројење епског и незанемаривање лирског, а да при томе и једно и друго дејствују "женским срцем".
Ово ми прија.
И ту остајем четири рипита у низу.

Пријатан осећај остаје и у клавирској фолк минијатури Денот кога се родив, бенда Bernays Propaganda, која звучи као да су вам духови троје мртве деце отпевали божићну песмицу испред врата. Јебено језиво. И добро.
И овде падају четири рипита за редом.
(После сам отишао на њихову бендкамп страницу и сазнао да су они (заправо) њувејв/ пост-панк бенд и то врло популаран у региону. Остаје ми да истражим)

Неколико слушања касније, бојим се да ће Некои девојки бити значајнија за историографску грађу модерне Македоније, него за дискографско бављење модерних (не)Македонаца. На почетку компилације налази се пар "рокерскијих" тема у распону од очекиваног рециклирања "уобичајене инспирације" за оваква издања, Patti Smith, преко необритпоперских небритпоп тема. Потом ствари успоравају са македонском Julee Cruise tj Девојком у сензуалној Smile i нешто трип-етно-хопичној Вале Терешкова, Телемаме која звучи као источноевропска верзија раних Coco Rosie. Од трија хип хоперки које су следеће у низу издвојио бих само Првату даму највише због неизговорљиве речи која је стављена у рефрен-  L'zhgovci. Тема Makes Run, Нине Георгиеве (на слици) уводи у "електро" блок. За разлику од преостале три песме које ничим посебно не импресионирају у мору лоше продуцираних електро ствари (сем можда звука гитаре у End Of Universe, Future Cathedrals), Нинина пре делује као исказан став, него као музичка тема. Брујећи драменбејс ритмови и искидани етерични семплови подсећају ме на радове са Digital Hardcore етикете, али за разлику од (већине) њих остварени сексипил је далеко привлачнији.

СЕЛЕКТА: 4/ 10

RADIO GAYBA vol. 9

Ovaj put, samo punoletna izdanja

sačuvao od zaborava: powerty

MORTUARY – Dismemberd Illusions (Delirium, 1991)

Predvođen pevačem Maxom, poznatim distributerom i izdavačem (Butchersound, Butcherian Vibe) (ne samo) u ovom delu Srbije, kragujevački bend važi za jedan od prvih death metal sastava od Vardara pa do Triglava. Kršten u duhu vremena,  bend se oglasio jednostranim kasetnim prvencem takođe sasvim prikladno naslovljenim za godinu objavljivanja.

Jedno od četiri na Discogsu zabeležena izdanja vrlo interesantne šabačke etikete Delirium (debijem Dža ili Bu smo se već bavili u jednoj od prethodnih Gaybi, nabavka sedmoinčera Robne kuće i Pokvarene mašte su za sada nedosanjani san), zatiče mladalački napaljene Šumadince u želji da postave na noge čisti death metal zvuk, a da su pritom svirački savladali osnove thrasha te je krajnji produkt uglavnom zanimljiv žanrovski mutant, karakterističan za prelaz iz devete u poslednju deceniju prethodnog veka.

I to na globalnom nivou, uzimajući u obzir da su scene na Floridi i u Švedskoj baš u to doba bile u punom zamahu. Ipak, umesto Morrisound studija i producenta Scotta Burnsa, Šumadija je u tehničkoj ponudi imala samo Češnjak u Malim Pčelicama i njegovog vlasnika Vuju iz KBO!/Trule Koalicije/Zvoncekove Bilježnice. No, ako ništa drugo, Mortuary na ovom svom poludemo izdanju uspevaju da izbegnu neprijatan zvuk gitare karakterističan za produkte ovog studija. Iako je ovaj album nesumnjivo značajan s hronološke tačke gledišta, izdanja čačanske Necrophobie i beogradskog Bloodbatha objavljena iduće godine mnogo jasnije rešavaju žanrovsku zagonetku, no do tad su već bile uvedene sankcije i svi ovi bendovi su ostavljeni da “vise” u tržišnom smislu, iako su nesumnjivo imali potencijala za izvoz.

SLKTH: 5.5/10

BEGNAGRAD – S/T (ZKP RTVLJ, 1982)

Ludački debi ljubljanske folk jazz atrakcije Begnagrad predstavlja avangardu u najlepšem mogućem svetlu, prijavljujući se bez već muke kao još jedan vrhunac progresivne umetnosti iz najsevernije republike nekadašnje Jugoslavije – tik uz dela besmrtnog pesnika u prozi Srečka Kosovela i strašnog proznog poetičara Vitomila Zupana (svojevremeno zaglavio strogi zatvor zato što je mrtav pijan telefonom ložio partijske glavešine da su Rusi napali Jugoslaviju!), uz, npr. ono što su u hardcore miljeu radili Quod Massacre (slovenački Into Another!). Samosvojnost i nesvodivost, te dovoljno resursa da se iznedri autentičan autorski identitet.

Predvođen školskim drugarima, harmonikašem Bratkom Bibičem i klarinetistom/saksofonistom Bogom Pečnikarom, Begnagrad (“Beg u grad”, referenca na Bežigrad, ljubljansku četvrt odakle bend potiče, ali i srednjovekovnu poslovicu “Gradski vazduh čini čoveka slobodnim”) stilski suvereno i svirački besprekorno, uz mnogo osećaja i spontanosti presađuje alpske polke i valcere u jazz/rock milje, nedaleko od onoga čime se mnogo kasnije Attwinger, duet iz Linza, pozabavio u punk ključu. Umesto podražavalačkog uterivanja globalnog u lokalno, Ljubljančani, inače poznati i po tome da su nastupali u poluvremenima prijateljskih fudbalskih utakmica, daju lokalnom da diše, oivičavajući ga, baš kako treba, globalnim obrascem.

Za razliku od velike većine ovdašnjih pokušaja “sudara svetova”, Begnagradova sorta je urnebesna, okrepljujuća, na zapanjujuće visokom umetničkom nivou, uz česte promene tempa i domišljatost na nivou Proke pronalazača (recimo, polubožanska jazz njuška John Zorn se time bavila mnogo mnogo kasnije u grindcore eksperimentalistima Naked City). Već prva Pjan ska tera osmeh na lice, dovodeći do primernog karnevalskog raspoloženja, nalik esenciji sreće – vožnje Panoramom u lunaparku u dane praznika, dok nestvarna sinematična laganica Žvižgovska urška čitavim svojim trajanjem ne napušta teritoriju čiste genijalnosti, lekovito podsećajući koliko život može da bude lep, ako mu dozvolimo, baš kao u onom šarmantnom slovenačkom filmu Gremo mi po svoje. Na jedvite jade objavljen, ovaj vanvremenski debi je reizdat u Francuskoj osam, odnosno u Izraelu 21 godinu kasnije. Kako se u 2014. čini, rok upotrebe mu je neograničen.

SLKTH: 9.5/10

 APOREA – Na rekah vavilonskih (Samizdat, 1988)

Apokrifna realnost (Aporea) je bio multimedijalni kolektiv, mahom sastavljen od članova iz Makedonije, ali i Srbije i tadašnje Bosne, nastao po raspadu skopske grupe Padot na Vizantija, koja je postpunk/gothic/dark zvuk uparila s tradicijom pravoslavne duhovnosti u svrhu tzv. unutrašnje potrage, sasvim uporediv sa drugim umetničkim neo-folk pokretima izniklim iz punka (ali i u njemu samom – Killing Joke, Amebix itd). Aporea je bio radikalni međukorak u genezi makedonske muzičke scene koja se nešto kasnije uobličila opusima mnogo poznatijih bendova poput Anastasia, Mizar, Arhangel u okviru tzv. Makedonske paljbe.

Usredsređen na totalnu umetnost kao svojevrsni nastavljač drugih avangardnih tradicija s ovog podneblja u čijem je centru interesovanja bila spiritualno-identitetska napetost između Istoka i Zapada (Zenitizam Ljubomira Micića, Leonid Šejka itd.), ovaj kolektiv je uključivao i kaligrafe koji su se 1987. oglasili vizuelno nestvarnom, voskom i zlatotiskom ukrašenom knjigom (na četiri jezika – makedonskom, srpskom, grčkom i latinskom), prigodnim manifestom grupe, nalik na teorijski slično osvešćene ruske nadrealiste. Jedini artefakt muzičkog delovanja Apokrifne realnosti zabeležen je godinu dana kasnije u kasetnih 20 minuta (priča se da je tiraž bio čitavih 20 primeraka!), i to snimkom koji je poslužio za potrebe jedne TV emisije.

Omot je očekivano zapanjujućeg kvaliteta izrade, uz korišćenje crkvenoslovenskih slova (naslov ispisan gore je latinizovana transkripcija), dok je u nj sakrivena muzika katarzično-darkersko nadgornjavanje zvona i  pojanja sa minimalističkim tretmanom tradicionalnih makedonskih instrumenata kojim se pojačava utisak katakombičnosti. Sinteza dva bazična rukavca tvori ubedljivu naslovnu kompoziciju. Ritualno-sakralna atmosfera rasparčava mrak na atome svojih formativnih čestica, uvodeći slušaoca u svet za koji bi buljuk savremenih neospiritualista predvođen Sun O)))  dušu dao (da je ima) da može da priviri u njega. Na ovu ulaznicu za večnost pažnju mi je skrenuo dragi prijatelj Popite, a mnoštvo propratnih informacija vezanih i za Aporeu i za Begnagrad nalaze se kod raspisanog Hogona.

SLKTH: 9/10

DOMACHI STRANZY - Zao-stavshtinah (Samo(ne)objavljeno)

Nedočekani kao domaći, neispraćeni kao stranci

FULL DISCLOSURE: Domachi Stranzy je (bio) powerty-jev bend.
FULLER DISCLOSURE: Ovaj prikaz nije zato što on piše ovde.


Ovde možete da pročitate kompletnu istoriju Domachih Stranaza. Za vas koje mrzi da klikćete i borite se sa par pasusa dugiim tekstom evo nekih (možda i ne najzanimljivijih) izvoda.
Bend su pored powerty-ja činili i Kejkz i CaliChetnik. Godina je 2001.

"Trio se vrlo brzo sporazumeo među sobom, jer je svako za sebe bio predstavnik one manjine koja je upisala Političke nauke sa ciljem da se nikad ne bavi politikom profesionalno..."

"Usledilo je čudesno leto tokom kojeg sam, ničim izazvan, počeo da pišem rep tekstove. Tek smo ušli u XXI vek te 2001. godine. Sindikat je pravio koncerte za pedesetak ljudi, VIP je sa Đusom odradio Ko će to da plati. Pošto sam se vratio iz Šumadije, Kejkz i ja smo seli u Katakombe, fakultetsku krčmu, gde sam mu otkrio da imam neke tekstove, na šta je on sa osmehom odgovorio “Znao sam”."

"Grupa Domaći Stranci je tako spontano nastala, bez nekih skrivenih pomisli oko slave, para ili neke treće medijske pompe. Jednostavno, za mene je to bilo pitanje života ili smrti, velika želja da sam sebi pokažem da sam živ."

"Iako sam repovao, naša muzika nije bila rap, a posebno nije bila pop. U to vreme sam inače mnogo slušao Anti-Pop Consortium, koji se Kejkzu nisu nešto posebno sviđali, ali je iz tih preseka individualnih estetika i nastao novi kvalitet koji sam na regionalnoj sceni prepoznao tek u ranom opusu Dječaka, tu želju da se konstantno probijaju granice i radi sve šta ti padne na pamet."

"2007. smo napravili oproštajnu kompilaciju Zaostavshtinah, na kojoj se našlo, čini mi se, oko 18 pesama. Album je zakačen na torent i nije ga puno ljudi skinulo, ali svi prijatelji koji su od ranije bili upoznati sa našom muzikom su bili oduševljeni mogućnošću da je ponovo čuju. "

"Lako je primetno da sam veoma ponosan na ovaj period svog života, nikad se u njemu nisam osećao lepše i slobodnije, beskompromisno i ispunjeno. Otprilike jednom u šest meseci pustim sebi te pesme i umirem od smeha koliko sam bio lud. Naravno, deset godina kasnije više nisam taj čovek, posebno ne u ideološkom smislu jer sam tada bio anti-kapitalistički anti-nacionalista, a danas nemam problem sa svojim etničkim poreklom pošto stvari treba da budu u ravnoteži u procesu pronalaženja unutrašnjeg mira." kaže powerty na kraju.

Sad znate (skoro) sve.
Zao-stavshtinahu možete preuzeti ovde.
Šta ja još mogu da dodam?

Prvo poslušajte Zao-stavshtinahu. Šest pesama u folderu Ostazzi sa razlogom se nalaze tamo.
Drugo, ne dozvolite da vas iznervira transkripcija imena pesama. Svi imaju pravo da budu mladi i ludi. To kurčenje deset (i više?) godina kasnije izgleda malo "dejtid", ali pokažite mi repera koji je stoprocentno ponosan na svoje početke.
Treće, da, ja bih slušao i voleo DS (valjda powerty neće zameriti na skraćenici) i da nemaju veze sa powerty-jem. Ovo je (bio) hip hop kakav ja volim (na srpskom) i s obzirom da ga međ' Srbima nije bilo previše, treba mu zidati spomenike širom zemlje ponosne.

U hip hopu je produkcija pola posla. Možemo da se nadmudrujemo oko toga. Ali kada je produkcija odraz produkcionih mogućnosti tj (mnogo bolje rečeno) - želje da se materijal po svaku cenu snimi, to mnogo volim. Kad osetite žar, kad prepoznate dovijanja, kad mane voskrsnu kao šarm. Za tako nešto reper i bit-majstor moraju da nemaju isti leb da jedu.

Sa DS (samo još ovaj put!) je baš to slučaj. Powerty je tek sticao svoj flou (i tu prestaje moje bavljenje stvarima koje ne umem da izdvojim iz kompletnog utiska), ali lepo se čuje kako je od fana postajao neko ko ima i želi nešto da kaže. Meni lično je interesantno u kojoj meri tempo nikada ne postaje žustriji (mana mnogih naših loših repera), već se disciplinovano daleko više pažnje obraća na razgovetnost rečenog i ljubav prema matrici. Gotovo da možemo govoriti o stilu. S druge strane Kejkz (ne znam šta je u bendu radio CaliChetnik) HEBE KEVU sa matricama. Nešto ovoliko pametno, duhovito i inovativno, a u isto vreme sirovo, naivno i blesavo-ludački ja sam svojevremeno pronalazio samo u muzici koja je dolazila iz Velsa. I to ne kod njihovih repera (seća se neko Tystion sem powerty-ja?), već kod krosover postava poput Datblygu i Llwybr Llaethog. Deset godina u hip hop životu nije malo, a baš u produkciji se godine najglasnije čuju. Na primeru Stranaza i Kejkzove produkcije ovo je i dalje sveže. Studentski sveže. Juče-smo-počeli sveže. Ali sveže. I to paradoksalno možda najviše važi za pesme od kojih bi se prvo očekivalo da svoje mesto nađu "među stvarima za bacanje" poput dramendbejsične SwakoDSnewytza, koju baš ta štap&kanap estetika i danas drži u životu.

Dozvoliću sebi da se i dalje pravim pametan i da kažem da meni sav dostupan opus Domachih Stranaza zvuči pre kao britanski hip hop, nego kao američki. Avanturističkiji je u zvuku i konkretniji/ direktniji u poruci. Gizerski, a ne ulično. U Dzavolly Dzezz čujem Definition of Sound, US3 i Ruthless Rap Assassins. U Preyspytiwanieh podlogu kao da je radio neko sa Warpovog rustera. Tu treba spomenuti i (estetiku) Anti-Pop Consortium. Da, znam da su oni Ameri.

Slušajući Zao-stavshtinahu čujem naslušanu ekipu. Ne zato što znam powerty-ja i što on sam kaže koliko su sva trojica u tim "non-filesharing vremenima" davali sve od sebe da stignu do nove muzike. Ovo je pored toga što je entuzijastična ploča i vrlo pametna ploča. Naziru se ovde pripreme za "koncept", u recimo (uvodnoj?) Swyrallah i možda eventualnoj tendenciji da Zao-stavshtinah da sveobuhvatniji pregled situacije/ Srbije oko sebe ("prenatrpan poput DOS-a"). Ali da se u isto vreme tim opservacijama da i adekvatna progresivna/ "građanska" podrška, pa tako Teshkoh Seh Ohporawlyash čujemo i više Massive Attack nego što je pristojno, a u OhPusTehNo Fan C imamo (elektro)-kemp estetiku koja će proslaviti Sevdah Baby skoro deceniju kasnije, sve sa turbo-folk citatom. Bile su to poslednje godine u kojima je Beograd (kolateralno i Srbija) imao duha. Spreman da rimtutituki kome treba.

Prava je šteta što Domachi Stranzy nisu agresivnije pokušali da ostanu u životu. Da imam para investirao bih u neku CD/ vinilnu antologiju samo da ekipi u kraju ostane nešto.

SELEKTAH: 5. oktobar / 20. oktobar

RADIO GAYBA Vol. 8 (Hip hop specijal)

Srbi, Hrvati & Srbi i Hrvati

rimuje: powerty

BVANDŽIJA – Dvojezična плоча EP (Samizdat, 2014)

Genezu i uspon balkanskog hip hopa posebno je ovih godina bilo interesantno posmatrati kroz međudržavnu prizmu, posebno što je ovaj proces koincidirao s počecima, trajanjem i posledicama građanskih ratova. Možda baš zato što nije imao truli nostalgičarski bagaž (nepostojanje tzv. zlatnog SFRJ doba), razvijao se u nekom svom pravcu, a verovatno i zato što to po mnogo čemu organsko susedsko spajanje nije bio jedini proces koji se u njemu dešavao – pa tako imamo i predstavnike pacifikovane postjugonostalgije (TBF, zlosrećni Priki...) i perjanice čvršćih nacionalnih stavova ("balije" su Edo Maajka i Admalish, za "četnike” važe Sindikat i THCF, a boje “ustaša” brani El Bahattee, da ne nabrajam do prekosutra). Dešavanja u susednim dvorištima su se vazda pratila, i mic po mic, prekogranična saradnja bivala sve učestalija (Juice + Target, Voke + Frenkie, valjda je i Marčelo radio s Edom, ne sećam se više), pa je bilo pitanje vremena kad će izleteti jedan čitav „kolabo“ album ovog tipa.

EP led probili su Kandžija i Bvana koji su već uspešno sarađivali u vrlo dobroj Svemirskoj misi sa prethodnog so-so albuma (Zlatne žbice) osiječkog repera, i tako je nastao Bvandžija. Već na papiru to je obećavajuća kombinacija jer imamo posla s dvojicom prekaljenih, vrednih i harizmatičnih repera koji i ranije nisu bežali od škakljivih tema i zajebancije. Na traci to lavovskim delom zvuči još bolje – već prva, naslovna pesma, ruga se (i) apsurdu antićirilične histerije u Hrvatskoj, a da se pri tom ne kaska za događajima (što je česta pojava u „domaćem“ hip hopu), već se oni humorom izobličavaju i svode na pravu meru. Slična, uspešna metoda primenjena je i u idućoj, vrhunskoj Hipster sa sela, koja na nišanu ne maši svakodnevno prisutni palanački kosmopolitizam (Ne spominji Šumadiju neće bit' na radiju/Bole me kurac, kusamo boraniju!) uz prigodan sempl gusala (odlična produkcija Osiječanina Toze) i Kandžijinu desnu ruku Toxaru.

Pošto je već poznato da u hip hop igri nema apsoluta, i iduća Ljubav prema Hip-hopu protiče u surovom detronizovanju... samog hip hopa, odnosno onog fah-idiotskog narativa koji čitave živote na silu pakuje u ovaj dobrano komodifikovani žanr. Ležeći poližimijajci uvode u igru i dva rado viđena gosta s ove strane Drine (Mikri Maus, Furio Đunta), dok je low-key Sirup (česti ubica repera i di-džejeva s američkog juga) sigurno najtanja traka u ponudi. Zaključno zakucavanje u vidu urnebesne minijature Univerzalno (s)laganje ostavlja sećanje na nju daleko u retrovizoru vremena, uz satiranje od refrena u feel good ruhu na sempl Sharon Jones & The Dap Kings, čineći od Dvojezične плочe poligon retko zabavnog šoumenskog umeća.

SLKTH: 7.15/10

THCF – THCF je više od repa (Samizdat, 2014)

Film Vidimo se u čitulji, knjiga Kriminal koji je izmenio Srbiju i hit intervjui sa šefovima podzemlja kratkog roka životnog trajanja koje je sredinom devedesetih u Nedeljnom Telegrafu naveliko štampao pokojni Ćuruvija, predstavljaju formativne koordinate za beogradski duet THC la Familija (THCF), koji i svojim trećim (ako ne računamo dodatnu saradnju sa Škabom) albumom veličaju ulicu, predstavljajući se kao njeni verni portparoli. No, kao i (u najvećoj meri) u slučaju Škabovog Sindikata, i THCF kao nastavljači jedne (središnje?) linije beogradske hip hop scene ima problem da udahne život u svoj credo, i pojmove kojima barata osnaži nečim opipljivijim i familijarnijim.

Prvi deo albuma tako gotovo da striktno protiče u represent pesmama u kojima je THCF apsolut, mada ostaje nejasno šta se konkretno slavi (što je za duet koji čine Bore i Stefan manir još od rane i simbolički slično maglovite pesme Za ulicu, ortake). U opticaju su mahom hibridne floskule presađene iz nepresušne dizel-dogme i od ranije poznati mitologizovani asfaltni obrasci povezani s ložačkom materijom (naravno, i ovde je za potrebe jednog skita rabljen Poslednji krug u Monci), dok je premalo (ako uopšte) živopisnih ličnih iskustava i novih, svežijih uglova gledanja. Kad je predmet teksta jasno definisan, kao što je to slučaj s patriotskom Ne mrzim nikog al' ne dam ni na svoje, krajnji rezultat je mlak jer teško da će ikome ova pesma nešto posebno otvoriti oči – one su ili već otvorene ili će nastaviti da spavaju, a apologetski uvod otkrivao je mnogo veće ambicije. THCF patriotizam (nesvesno) pristaje na zadatu inferiornu ulogu unutar vladajućeg antinacionalističkog diskursa, u kome za njega zapravo ni nema mesta, pa je i zbog toga krajnji ishod takav kakav je. Strukturno, pesme u ponudi su ko jaje jajetu – otvara ih Bore, sledi zapaljivo navijački refren (eh...), a zatim Stefan privodi stvar kraju. Od ekipe sa sada već decenijskim stažom, koja je umela ulično da poentira (Trenerka stil, Život nije samo jedan), a ponekad i da sastavi sa zemljom (Borac, ubedljivo najjača traka u opusu grupe), bilo je opravdano očekivati više od kanonskog utvrđivanja opštih mesta i šablonske egzekucije.

To ipak ne znači da je čitav album operisan od uzbuđenja – prvi adut je primerno minimalistička HC saradnja s Goldijem, reperom iz Trstenika u traci Priča sa terena (posebno se ističe linija: Sredina nije urbana, već usrana/ Crna hronika vam lepo zvuči s mojih usana), a osveženje su i opuštenija Halkidiki je kurac, te najslobodnije izvedena Najjača pesma, sa spretno umetnutim Vengaboys semplom. Ipak, krajnji utisak je da je na THCF je više od repa moglo biti kudikamo više kvalitetnijeg repa.

SLKTH: 5/10

HIP HOP RIJEKA – Kompilacija 2013. (Hip Hop Rijeka)

Sa dovršavanjem procesa globalnog omasovljenja hip hopa, reperi ovih dana stižu i iz najudaljenijih zabiti, a gradovi imaju već formirane scene. Upravo to je slučaj i s Rijekom, koja se ranije mogla podičiti i više nego solidnom rokerskom reputacijom, a sada, uz Slavonski Brod (odnosno neokomunističku Brlog ekipu) ima najjaču hip hop scenu u Hrvatskoj, naravno, ako izuzmemo Zagreb i Split, koje prati jača medijska pompa i resursi muzičke industrije, svakako najveći na našem poluostrvu.

Gotovo 80 minuta muzike na ovoj kompilaciji objavljenoj pred kraj prošle godine dovoljno je jasan argument u prilog tvrdnji s kraja prošlog pasusa. Hip hop Rijeka stilski je raznovrsna i kvalitativno ujednačena kolekcija gradskih repera koje predvode etabliraniji Gane RImatore, Repoman, Suicide i Denno Carvaglio. Od novijih snaga, najviše obećavaju Hyena Lyrics, Psychotechs i Master. U naglašeno tvrđem, purističkijem pristupu repu uz očekivani ublažavajući primorski šmek (katkad uz reggae uplive), pokriva se pregršt tema u pesmama koje variraju od politički angažovanih preko stilskih vežbi do opuštenih zajebancija.

Kao i na svakoj kompilaciji, i ova ima svoje vrhunce i padove, ali prvi su, srećom, mnogo zastupljeniji, čineći od nje dragocen putokaz za sve hip hop avanturiste željne nešto drugačijih underground zvukova. Uz ubistveni Suicideov mixtape iz 2012. Tu i Tamo (pomrli svi linkovi, inače bih podelio), za početak sasvim dovoljno.

SLKTH: 6.5/10

TIMBER TIMBRE – Hot Dreams (Arts & Crafts/Full Time Hobby)

K'o dren zdravo drvo. I na njemu lepljivi ženski prsti, od meda

pentra se: powerty

Kao i svako pravo prijatno iznenađenje, i kanadska “cinema music” atrakcija Timber Timbre došla je pravo niotkuda, kada je tamo negde početkom 2009. sa mitskog bloga Dayvan Zombear (ne postoji više u tom obliku) skinut njihov treći, a po mnogo čemu prvi, istoimeni album. Odmah po puštanju ove neverovatne ploče, bivao si uvučen u sobu prepunu duhova, koža je reagovala na prijatnu jezu i kermitastog Elvisa u telu Johnnyja Casha, a suze su se slivale same niz obraze na proživljenu emociju u I Get Low, himni svih propalih kladioničara u život. Jedan YT komentator na upravo ovu pesmu je bio na pravom tragu kad je ustanovio “da nije ljubitelj bluesa i folka, ali da je ovo nešto drugačije”. Ona fantastična linija “Straight life/ Away from alternative culture” iz arsenala nezaboravnih Black Box Recorder (hvala Čoveku Senki za pamučno radio obrazovanje!) ovaplotila se u novoj, neuhvatljivoj, a za nesalomivi duh tako preko potrebnoj formi.

Dve godine kasnije usledio je nastavak u vidu mračnijeg Creep On' Creepin On'. Ne toliko monumentalan na prvu loptu kao preteča, ovaj album je po novim odmotavanjima otkrivao u sebi mnoge lepote i cementirao reputaciju Kanađana kao potpuno apartne pojave na sceni, u čemu zemlja javorovog sirupa, snega i hokeja već ima pogolemu tradiciju (Gonzales (i još jednom hvala Čoveku Senki!), Slim Twig, Wold, Voivod, Grimes, Constellation ekipa itd). Lenjivci su Timber Timbre odmah pohranili  u folk folder, što je taman onoliko daleko od istine koliko joj je blizu, i taj utisak samo je pojačan najsvežijom, briljantnom pločom Hot Dreams.

Čitavim novim albumom provejava kejvovski šmek u večitom boju svetlosti i mraka, ljubavi i požude, nežnosti i strasti, ali i ambicije i savesti. Ako je prva ploča bila studija društvenih karaktera sa izraženim psihološkim elementima, a druga hororični ep, Hot Dreams je noir klasik u kome se nedostatak specijalnih efekata i više nego spretno nadomešćuje svežinom starom tisuću ljeta i originalnim rešenjima. To i nije bio težak zadatak za ovakvu ekipu muzičara: nukleusu grupe koji čine pevač i tekstopisac Taylor Kirk i njegova desna ruka Simon Trottier, između ostalih, na saxu se pridružuje bogotac Colin Stetson, potpuno spreman da se stavi u službu tima nakon i više nego uspešnih solo ekskurzija u nepoznato.

Novu dimenziju u senzualnosti u izrazu grupe podarila je sugrađanka iz Toronta Simone Schmidt (Fiver) u tekstovima za (mahersku) naslovnu i pesmu Bring Me Simpler Men u kojima je potcrtano ono što je i od ranije bio glavni Timber Timbre adut – prilikom slušanja njihove ispovednosti nema onog nustransfera neprijatnosti koji (pre)često prati većinu folk/americana izvođača. Valjda to ima neke veze sa dostojanstvom i težinom istog, a bogami i sa malo više soula od onog u Pervolu ispranog kojim se diče the Kovach sisters (a kad krenu u posebno podmuklu kulturfašističku jadikovku odmah se setim Sitnije, Cile, sitnije; Hey girls, blame your pa!). Nalazeći komfor u nelagodi egzistencije, ova ploča deluje kao čaša viskija/ruma/Skenderbega dodata u pravom trenutku za predah, uz pritajeno svetlo iz stone lampe. Ali ne u onom eskapističkom smislu, već pre kao neophodno suočavanje, like a real (wo)men do. I to negde jeste as folk as it gets, izvorno shvaćeno (tj. as opposed to pop) - na strani puka & slobode. Krunski dokaz da samo iz nedostataka može da nikne savršenost, ta najčudnija biljka.

Po želji, Hot Dreams može da se pijucka i gustira ili stuče odjednom, dok se kocke leda još meškolje naslonjene na kristal. Uvodna linčovska Beat the Drum Slowly odmah se ističe zrelim, zaokruženim zvukom na kome je evidentno rađeno do morikoneovske perfekcije, ispitujući, kontrolisano a s većom koncentracijom amoka nego u većini jam session eksperimenata, granice sagorevanja psihe pre nego što se bez posledica vrati u zonu vibrantnog “preddnevničkog” komfora. Nesumnjivo, ima onih kojima će se ova vrata učiniti preteškim za otvaranje, no svima koji se potrude stiže nagrada u vidu bravuroznog izleta u portishedovski spaghetti kraut Curtains!?, demonstracije čiste sile u kojoj tanana mekota ništa ne gubi i kada dobije na vazda dobrodošloj čvrstini ritam sekcije.

Elementi ekstatičnog iznenađenja u vidu neočekivanih dramskih nadogradnji kriju se u Run from Me, a instrumentalne lijane lelujaju pred slušnim aparatom u Ressurection Drive Part II. I u delovima i u celini, Hot Dreams je nestvaran bar onoliko koliko je dirljivo maestralan. Ma čudo neviđeno.

SLKTH: 9/10

TI – Vidimo se! (Samizdat)

Jesi mi Ti drag... al' mi je draža istina

suze roni size roni: powerty

Prošlogodišnji debi EP beogradskog dueta rođenih Makedonaca (Koliko dana) ubo je onu najtananiju moguću nit najređe sorte zvučne sofisticiranosti u domaćoj i susedskoj ponudi. Bio je prijemčiv ali bez koketiranja sa ljaxploatacijom (S.A.R.S., Dubioza...). Bio je dovoljno eksperimentalan ali i dalje stopostotni pop, daleko od stilizovanih šablona skidanja kape uzorima (Eva Braun, Lutke...). Bio je intiman a bez bedačkih sarkofaga (Goribor, Blockout) ili povišenog nivoa teatralisanja (Autopark, Nežni Dalibor). I najvažnije: nije bio fejk (ŽeneKese, Zemlja gruva, da ne nabrajam sve te Izdrži ribice, Mirka Lukovića i ostale “pop” lučonoše). Bilo je dovoljno da se posle deset sekundi slušanja lupiš po glavi i kažeš sebi: “Jebote, ovo je Ti!”. Instant prepoznavanje. Osećaj posebnosti. Za bend sa četiri snimljene pesme, super stvar.

Ne znam zbog čega, ali sve me to vezano za njih (tj. Ti) podsećalo na jedan od nekrologa Lou Reedu, u kome je ustanovljeno da je ovaj baja mogao da se koliko mu duša ište izdrndava sa Velvetima, sam sa sobom i sa Metallicom, ali je brate umeo da k'o iz (piip!) napiše, sklopi i otpeva i pesmu za sva vremena. (Perfect Day me oduvek smarala jer je, realno, pesma za buljaše, ološ-ribe & pičkice, ali je npr. Dirty Blvd. bila i ostala jedna prvoklasna bruka od trake - jednom je čuješ i stalno ti zvrnda u ušima. Provereni metod za kontrolu muzičkog kvaliteta) . Dakle uprošćeno gledano – Ti su momentalno imali u rukavu sve ono za šta su se svi ti Svinapodovi! i Zemlje gruva toliko trudili pa realno ništa vredno nezaborava nisu uradili (sem trenutne okupacije nekoliko bilbordova i preskupih reklamnih sekundi), a s druge strane su se u svojoj toploj i nežnoj (nazovimo je tako) elektroelektrici postavili kao apartna pojava na sceni, ono što je Repetitor (uglavnom spuštajući jarbole) na svoj način uradio na drugom albumu; ono što će (nadam se) jednog dana uraditi Straight Mickey and the Boyz na željno čekanom prv(ij)encu. Oslobodili su se okova sputavajuće, dogmatične Tradicije (mitski BGD 80ih) i potražili striktno svoj glas.

Zato su ljudi na prvi sluš i zavoleli Ti. Zbog toga se od Vidimo se! očekivalo mnogo. No, od ranije prisutna milozvučna toplina je sagorela i prepustila pozornicu hladnoći i ogrubelosti. Stopila se sa ambijentom sivila teatra senki začaranog kruga. Utisak je da ova zbrzana kolekcija bledih traka sa Petrolom (bendom pevača i gitariste Ilije Dunija) ima mnogo više od rodbinskih veza. I to nije vrlina, pre je deja vu: prvi Petrol mi je bio super, sa drugog mi se svidela samo ona jedna pesma za koju je rađen spot... prvi Ti mi je bio ekstra; debi mi zvuči kao produžetak drugog Petrola. Uz pozitivne primere, dovlatovski sam bio “sam sa nekim” ispijajući neku dobru kafu (npr. crveni Flert) na terasi; uz ove druge, išlo mi se kući u trenucima besciljnog listanja Glorije.

Čim smo se ugledali, ustanovili smo da nema više onih lo-fi oblina sa simpatičnim kotrljanjima nenametljivog Trajčetovog elektronskog bubnja unutar pesama za koje niko ne bi imao ništa protiv da se nikada ne završe, nešto kao osmeh na dečijem licu. Na njihovo mesto došli su distorzično-frenetični zubi koji nit' uspevaju da se zariju do krvi u meso nit' su nešto posebno za pokazivanje, ali bi trebalo da sjaje u bezizlazu lavirinta tame (kao što je to recimo slučaj na ubistvenoj Fugazijevoj razvaljotki Instrument Soundtrack). Boreći se na život i smrt sa tekstovima, Ilija ne uspeva da poruke u boci dostavi do onih(/one) kojima(/kojoj) su namenjene u uslovima izglobljenog zvučnog okeana čime se stvara efekat bure u čaši vode, i osećaja nelagode tamo gde je obećavan komfor. Emotivna lomača beskrajnog intimnog dijaloga koja plamti u stihovima ne poseduje ona sofisticirano pročišćavajuća svojstva, pre za sobom ostavlja garavost i čađ koju je vrlo teško sprati, uprkos nepostojanju sumnje u njeno spiritualno poreklo. Pričamo o ostacima sa zgarišta, veoma retko o celini (kao npr. u ponajboljoj pesmi Ke izgoram).

I tu po ko zna koji put dolazi do spoznaje hronične boljke aktuelne srpske “alternative”: u njenom srcu je nemoć. Nemoć da pokrene i preokrene, preobrazi i transformiše, ohrabri i oboji zvezde u crveno. Forsira se nejaka ambicija da nešto “poželjno” budeš, a skriva se mogućnost da silno postaneš ono što već jesi. Snaga se rasipa na upinjanje iz petnih žila da ti se neko svidi, a beži se glavom bez obzira od onog pogleda koji dovodi do zaljubljivanja do ušiju. (Auto)sugestija je maćeha. Glave su pune podstanara. U malo kojoj živi i sam gazda. Tiranija poželjnih slika prečica je do duhovne obogaljenosti. Pitajte Dorijana Greja.

Otvarajuća Smejem se još jedna je u nizu oda dezorijentisanosti i nepripadanju, motiva koji su već efektnije obrađivani u Petrolovoj Sve jedno je, mada joj je ideološki/estetski još bliža udarna Daliborova Samo magli. Zatim smo izloženi tretmanu isiljenih (recimo) MBV kovitlaca i ne tako prijatnim podsećanjima na trenutke kada je Plejboj pokušavao da skine produhovljene Bitlse tj. Kula Shaker uz već pomenuto pretresanje ljubavnih jada koji prerastaju u nemogućnost zasnivanja getoizovane prisnosti per se, što se može čuti u Našoj drami, jednoj od retkih upečatljivijih traka. Više sreće u idućem viđanju.

SLKTH: bled(o)/makedonija

NUMERIČKI : 3/10