Ovaj
put, samo punoletna izdanja
sačuvao od zaborava: powerty
MORTUARY
– Dismemberd Illusions (Delirium, 1991)
Predvođen
pevačem Maxom, poznatim distributerom i izdavačem (Butchersound, Butcherian
Vibe) (ne samo) u ovom delu Srbije, kragujevački bend važi za jedan od prvih
death metal sastava od Vardara pa do Triglava. Kršten u duhu vremena, bend se oglasio jednostranim kasetnim
prvencem takođe sasvim prikladno naslovljenim za godinu objavljivanja.
Jedno
od četiri na Discogsu zabeležena izdanja vrlo interesantne šabačke etikete
Delirium (debijem Dža ili Bu smo se već bavili u jednoj od prethodnih Gaybi,
nabavka sedmoinčera Robne kuće i Pokvarene mašte su za sada nedosanjani san),
zatiče mladalački napaljene Šumadince u želji da postave na noge čisti death
metal zvuk, a da su pritom svirački savladali osnove thrasha te je krajnji
produkt uglavnom zanimljiv žanrovski mutant, karakterističan za prelaz iz
devete u poslednju deceniju prethodnog veka.
I to
na globalnom nivou, uzimajući u obzir da su scene na Floridi i u Švedskoj baš u
to doba bile u punom zamahu. Ipak, umesto Morrisound studija i producenta
Scotta Burnsa, Šumadija je u tehničkoj ponudi imala samo Češnjak u Malim
Pčelicama i njegovog vlasnika Vuju iz KBO!/Trule Koalicije/Zvoncekove
Bilježnice. No, ako ništa drugo, Mortuary na ovom svom poludemo izdanju
uspevaju da izbegnu neprijatan zvuk gitare karakterističan za produkte ovog
studija. Iako je ovaj album nesumnjivo značajan s hronološke tačke gledišta,
izdanja čačanske Necrophobie i beogradskog Bloodbatha objavljena iduće godine
mnogo jasnije rešavaju žanrovsku zagonetku, no do tad su već bile uvedene
sankcije i svi ovi bendovi su ostavljeni da “vise” u tržišnom smislu, iako su
nesumnjivo imali potencijala za izvoz.
SLKTH:
5.5/10
BEGNAGRAD
– S/T (ZKP RTVLJ, 1982)
Ludački
debi ljubljanske folk jazz atrakcije Begnagrad predstavlja avangardu u
najlepšem mogućem svetlu, prijavljujući se bez već muke kao još jedan vrhunac
progresivne umetnosti iz najsevernije republike nekadašnje Jugoslavije – tik uz
dela besmrtnog pesnika u prozi Srečka Kosovela i strašnog proznog poetičara
Vitomila Zupana (svojevremeno zaglavio strogi zatvor zato što je mrtav pijan
telefonom ložio partijske glavešine da su Rusi napali Jugoslaviju!), uz, npr.
ono što su u hardcore miljeu radili Quod Massacre (slovenački Into Another!).
Samosvojnost i nesvodivost, te dovoljno resursa da se iznedri autentičan
autorski identitet.
Predvođen
školskim drugarima, harmonikašem Bratkom Bibičem i klarinetistom/saksofonistom
Bogom Pečnikarom, Begnagrad (“Beg u grad”, referenca na Bežigrad, ljubljansku
četvrt odakle bend potiče, ali i srednjovekovnu poslovicu “Gradski vazduh čini
čoveka slobodnim”) stilski suvereno i svirački besprekorno, uz mnogo osećaja i
spontanosti presađuje alpske polke i valcere u jazz/rock milje, nedaleko od
onoga čime se mnogo kasnije Attwinger, duet iz Linza, pozabavio u punk ključu.
Umesto podražavalačkog uterivanja globalnog u lokalno, Ljubljančani, inače
poznati i po tome da su nastupali u poluvremenima prijateljskih fudbalskih
utakmica, daju lokalnom da diše, oivičavajući ga, baš kako treba, globalnim
obrascem.
Za
razliku od velike većine ovdašnjih pokušaja “sudara svetova”, Begnagradova
sorta je urnebesna, okrepljujuća, na zapanjujuće visokom umetničkom nivou, uz
česte promene tempa i domišljatost na nivou Proke pronalazača (recimo,
polubožanska jazz njuška John Zorn se time bavila mnogo mnogo kasnije u
grindcore eksperimentalistima Naked City). Već prva Pjan ska tera osmeh
na lice, dovodeći do primernog karnevalskog raspoloženja, nalik esenciji sreće
– vožnje Panoramom u lunaparku u dane praznika, dok nestvarna sinematična
laganica Žvižgovska urška čitavim svojim trajanjem ne napušta teritoriju
čiste genijalnosti, lekovito podsećajući koliko život može da bude lep, ako mu
dozvolimo, baš kao u onom šarmantnom slovenačkom filmu Gremo mi po svoje.
Na jedvite jade objavljen, ovaj vanvremenski debi je reizdat u Francuskoj osam,
odnosno u Izraelu 21 godinu kasnije. Kako se u 2014. čini, rok upotrebe mu je
neograničen.
SLKTH:
9.5/10
APOREA
– Na rekah vavilonskih (Samizdat, 1988)
Apokrifna
realnost (Aporea) je bio multimedijalni kolektiv, mahom sastavljen od članova
iz Makedonije, ali i Srbije i tadašnje Bosne, nastao po raspadu skopske grupe
Padot na Vizantija, koja je postpunk/gothic/dark zvuk uparila s tradicijom
pravoslavne duhovnosti u svrhu tzv. unutrašnje potrage, sasvim uporediv sa
drugim umetničkim neo-folk pokretima izniklim iz punka (ali i u njemu samom –
Killing Joke, Amebix itd). Aporea je bio radikalni međukorak u genezi
makedonske muzičke scene koja se nešto kasnije uobličila opusima mnogo
poznatijih bendova poput Anastasia, Mizar, Arhangel u okviru tzv. Makedonske
paljbe.
Usredsređen
na totalnu umetnost kao svojevrsni nastavljač drugih avangardnih tradicija s
ovog podneblja u čijem je centru interesovanja bila spiritualno-identitetska
napetost između Istoka i Zapada (Zenitizam Ljubomira Micića, Leonid Šejka
itd.), ovaj kolektiv je uključivao i kaligrafe koji su se 1987. oglasili
vizuelno nestvarnom, voskom i zlatotiskom ukrašenom knjigom (na četiri jezika –
makedonskom, srpskom, grčkom i latinskom), prigodnim manifestom grupe, nalik na
teorijski slično osvešćene ruske nadrealiste. Jedini artefakt muzičkog
delovanja Apokrifne realnosti zabeležen je godinu dana kasnije u kasetnih 20
minuta (priča se da je tiraž bio čitavih 20 primeraka!), i to snimkom koji je
poslužio za potrebe jedne TV emisije.
Omot
je očekivano zapanjujućeg kvaliteta izrade, uz korišćenje crkvenoslovenskih
slova (naslov ispisan gore je latinizovana transkripcija), dok je u nj
sakrivena muzika katarzično-darkersko nadgornjavanje zvona i pojanja sa minimalističkim tretmanom
tradicionalnih makedonskih instrumenata kojim se pojačava utisak
katakombičnosti. Sinteza dva bazična rukavca tvori ubedljivu naslovnu
kompoziciju. Ritualno-sakralna atmosfera rasparčava mrak na atome svojih
formativnih čestica, uvodeći slušaoca u svet za koji bi buljuk savremenih
neospiritualista predvođen Sun O))) dušu
dao (da je ima) da može da priviri u njega. Na ovu ulaznicu za večnost pažnju
mi je skrenuo dragi prijatelj Popite, a mnoštvo propratnih informacija vezanih i za
Aporeu i za Begnagrad nalaze se kod raspisanog Hogona.
Mislim da je ovo prilika da se pohvalim jednom skopskom fotkom: http://cottonsynthstudradio.blogspot.com/2010/08/sk-oh-rid-of-me-disease-mac-26-7-6-8.html fotkanom pošto smo popili skopsko i nakon što mi je potpisao prethodno poklonjeni Nokturnal.
ReplyDeleteAnastasija bi trebalo da je uvrstila Na rekah vavilonskih na Melurgiju; ah, Egzite 2001. i 2002.
A jubilarnoj gaybi preporučujem jedan album koji bi takođe trebalo da je Vuja snimio -- ipak se radi o drugom članu Trule koalicije: http://www.mediafire.com/download/3ivbsatky8e8r00/Anarhotektura_[1997].rar a s obzirom na to da Ceja sad svira s jednim mojim sugrađaninom, mogu da pribavim/ okačim ono što imam od Kanntilen Ante Portas, da se zaokruži priča. ,-)
pisao sam o kanntilen ante portas za paklenu višnjičicu http://www.hellycherry.com/2011/09/kanntilen-ante-portas-vrkolak-rani-je.html :) skidam ovo pa ćemo videti...
ReplyDeleteHeh, čitao sam ovo, čak ti i znam taj alter-ego, ali, eto. ,-) Ništa, očekujemo da i Nekropola rod rodi, a ja grcam pod Grcima, he-he.
ReplyDeletePS: KAP bi trebalo da je KućnA Produkcija, mislim da Vuja nije umešao svoje brze i kuse prste.
ReplyDelete"Non quis, sed quid"
ReplyDelete