26 godina kasnije

EDDIE MURPHY – DELIRIOUS










Ovih dana aprila mnogi će evocirati jednu drugu godišnjicu (A šta tu ima još da se kaže? It’s still better…). Ja sam se, igrom slučaja, odlučio da vas podsetim na nešto drugo.

(Sledi deo koji kombinuje moj privatni život sa ovim blogovskim. Nekim ljudima to smeta. Mogu da razumem. I oni smetaju meni.)

Dakle, pre neko veče bili smo kod onih naših prijatelja (koji imaju ozbiljne političke ambicije), da bi u neko doba noći, prejedeni džank fuda iz Meka, odlučili da gledamo Eddie Murphy-jev stendap iz 1983. koji nosi naziv Delirious. Iako smo plakali od smeha, kopija nije bila baš najbolja, pa smo prekinuli na pola. U međuvremenu sam ja nabavio bolju (ne brini, dragi B, ima i za tebe!), te smo Maša i ja juče upriličili kućnu zabavu sa Eddie-jem.

26 godina kasnije Eddie jebe kevu (madrfakeriše) više i bezobraznije nego što biste mogli da zamislite!!! Ili želeli da prihvatite! (uzvičnici zaista odaju ushičenje i oduševljenje)

Pođimo od činjenice da bi njegov delirični nastup danas bio nemoguć, najviše zbog toga što politička korektnost nema smisla za humor (pravo je čudo da i ovaj DVD može legalno da se nabavi). Eddie (prvo) plete po pederima, u to vreme, jedinim poznatim prenosiocima Side. Mislim, u njegovoj priči te dve stvari su neraskidivo povezane.

Ali, to (baš kao ni serija auto-rasističkih stereotipa o crncima, crnkinjama, o Stevie Wonder-ovim zahvalnicama…) nije jedini razlog zašto je Eddie-jev nastup danas nezamisliv ili deluje kontroverznije u potencijalnoj reprizi. Fora je u odnosu prema nekim stvarima, u “nonšalanciji” sa kojom se sa nekim stvarima zezalo. Ono što Eddie govori i danas je smešno, ali nije za smejanje. Ono kako Eddie govori danas nije moguće bez neke vrste otklona od sebe, bez samo-protekcije. A baš taj “humor bez zaštite” (u)činio bi danas Eddie-jev nastup relevantnim.

Ono smo čemu se smejemo. Rekoh. PC can go fuck himself.