Vreme je da promenim pismo, inače će neko pomisliti da nisam патриота.
Србија је у курцу. И да би вам то постало кристално јасно не треба да гледате ни једну од српских националних телевизија, довољно је да само баците поглед на то шта најрадије гледају, рецимо, Енглези.
Нас, Србиће, више ни једна забава не окупља. Говорим о ентертејнменту, не о Новаку Ђоковићу.
Ствари су унас или исувише сељачке или понижавајуће глупе или увредљиво имбецилне или се баве политиком, политиком & естрадом или су једноставно- на непријатељској телевизији. Како год окренете и шта год да упалите Србићи уједињено неће пребацити 51 процентат ни због чега на свом тевеу. Мислим на 51 проценат Србића који знају да читају.
А у Британији имају талента. И арче га само тако.
Пред троје судија, Сајмона, Пирса и Аманду, већ трећу сезону у кваливикацијама стају људи који из разних или само њима знаних разлога верују да имају талента: за певање, играње, свирање, мађионичарске трикове, пимповање лопте, вртење у немачком точку, за заједничке наступе са својим папагајем... Таленат арчи и старо и младо, чак и деришта од дванаест година која певају као Марија факин Калас (ето, оте ми се ово факин)! Судије слушају, гледају, процењују, довитљиво добацују, публика гледа, тапше, бууу-че, диже се на ноге кад такмичари заслуже... Прву епизоду трећег серијала гледало је (највише захваљујући божанственој Сузан Бојл) 11.3 милиона Британаца, што вам је преведено на преткосовски- 11 Слобиних Газиместана или, пребачено на речник телевизије, такво интересовање побудио је код нас само Други дневник 4. маја 1980.
А замислите шта све Британци могу увече да раде, колико канала да гледају, колико тек имају кабловских телевизија, сателита, биоскопа, позоришта, опера, фудбалских утакмица, барова, кафича, клубова, а они, пиздаимдаимпиздаматерина (copyright by Луковић), сви седе испред телевизора и забављају се сопственим талентом!
И лепо им. Јер Британија баш има талента и сви умеју да уживају у њему. Смеју се, негодују, вичу на судије (али их не гађају бакљама), не распитују се за порекло такмичара (само талента), радује их успех, диве се вештинама, као човек човеку, као Британац Британцу. Радују се томе што су блесави, што живот и даље (тврдоглаво) нуди довољно спонтаности, радости и племенитости.
И ја могу само да будем срећан што сам се у овај шоу укључио са само две сезоне закашњења (а не пет као у Америчког идола).
Ако их не можеш победити придружи им се.
No comments:
Post a Comment