ENTRE LES MURS

Sve što pišem o ovom filmu odnosiće se i na Srbiju. Možda već od sutra. Možda tek za pedeset godina.











Da počnemo od očiglednih stvari:
- Francuska je velika zemlja, jer u njoj postoji potreba da se ovakav film snimi
- Najveći kvalitet ovog filma je u tome šta prikazuje. Kada to prihvatite shvatićete koliko je i ono kako podjednako dobro.
- Ovaj film izgleda kao dokumentarac. Zato je ovo film, a ne dokumentarac.

Sada za vas koji ne znate:
- Entre Les Murs se bavi francuskim školstvom (u prvom planu) koje je podjednako nemušta slika francuskog društva (u drugom planu)
- Čitav film, praktično kamera beleži razgovore učitelja francuskog (nije slučajno, naravno) i učenika osmog razreda (sudim po njihovim godinama). Učitelja igra scenarista po čijoj je knjizi napisan scenario. Učenici igraju sami sebe. Dijalog je improvizovan, dramski uobličen i dorađen. Ako mrzite Gomorra-u, ovo će vam se svideti. Ako je obrnuto, fuck off!


Zašto će Srbija već sutra (ili za 50 godina) biti nova Francuska? tj. Zašto je bilo koja evropska zemlja već sada možda nova Francuska? Evo zašto:

- Nema više stare Francuske. Nema više starog sistema. Pa ni školskog. Došli su Novi Francuzi. Iz Maroka, Alžira, Senegala, Kine, Poljske, Srbije...
- Tvrdo francusko obožavanje principa ’liberte, egalite, fraternite’ (sve sa akcentima na zadnjem e) isto toliko tvrdo prihvatili su i Novi Francuzi. Stari Francuzi sada imaju problem da nasleđe Stare Francuske prepuste i Novim Francuzima. A moraju, ako žele da žive u Novoj Francuskoj. Jer Stare (više) nema.
- Emancipacija se u zapadnom svetu otela kontroli, ako mene pitate. U Francuskoj, naročito (oni veruju da su je i izmislili, što nije nemoguće). Emancipacija dovodi u pitanje sva postojeća pravila i sve postojeće zakone. Učenici se pitaju da li učitelj ima pravo da ih okarakteriše kao „jeftine“, a učitelj se pita da li učenice pozvane na nastavničko veće imaju pravo da se ponašaju kao razmažena derišta od petnaest godina (takvo ponašanje on će kasnije okarakterisati kao „jeftino“).


- Da li u učionici sede Stari Francuzi ili Novi Francuzi? A možda je umesnije pitanje- ima li u učionici uopšte Francuza? Ima Marokanaca, ima Alžiraca, ima Kineza koji kažu da su Francuzi, ima Arapa koji kažu da nisu Francuzi. Ima i jedan Francuz, darkerski obučen, autsajder koga stalno prozivaju- to je, čini mi se, najzajedljivija opaska režisera Laurent-a Cantet-a na položaj Francuza (iz Francuske) u Francuskoj.
- Dijalog je neophodan. Jer da nije oni bi sve vreme ćutali. I ne bi bilo filma. A verovatno ni Francuske.
- Francuski nastavnici plaćaju kafu iz aparata 10 santima više nego pre. Ostaju u drugom stanju. Imaju ljudsko razumevanje. Pričaju. Trude se. Slika su i neprilika demokratije u malom. Donose nepopularne mere. I na kraju im se opet desi da im učenik priđe i kaže kako ima osećaj da za celu godinu nije naučio ama baš ništa. Ali Cantet ne dopušta da poruka njegovog filma ostane na ovoj, pa- bezdušnoj metafori, on pušta učenike i nastavnike u dvorište, na zajedničku fudbalsku utakmicu, poslednje druženje pred raspust.

I ostavlja ih između zidova. Optimistički. Sve zajedno.

Skoro sam pričao sa jednom prijateljicom i tom prilikom mi je ona rekla da se literatura osnovne škole najsporije menja. Jer klasici najteže popuštaju.

Vostaješ li, Serbije?

selektah: neprocenjivo za nastavak razgovora/ 10