Great Buck Howard deluje kao film u kome je ulogu ostarelog „mentaliste“, Great Buck-a, trebalo da igra Jim Carrey, a ne John Malkovich. Onda je neko shvatio da bi budženje ovog holivudskog kvoterbeka možda donelo više komedije i više para, ali bi ozbiljno nagnječilo krhku poentu ovog filma.
Zato je za ulogu izabran, i sam omatoreo, John Malkovich. Produkcija je poverena Tom-u Hanks-u, koji je odmah zatim glavnu ulogu, Buck-ovog pomoćnika Troy-a, dodelio svom sinu, simpatičnom Colin-u Hanks-u.
Unutar ove, prilično ne-oštre, satire na moderno doba, njene celebrity heroje i njihovu publiku, krije se priča o tome gde je i kako nestala magija modernog života čije je postojanje uvek i samo bilo zasnovano na jednostavnoj veri ljudi da je ona moguća. Prateći produženi epilog jedne karijere, nekad vrlo popularnog televizijskog mađioničara/iluzioniste („Ej, bio je u 61 emisiji Johnny-a Carson-a!!!“) čiji staromodni nastupi ne odogovaraju duhu modernih vremena, reditelj Sean McGinly bavi se time da li smo mi žrtve tih vremena ili su ona žrtva naše nemogućnosti da verujemo. Fenomenalna scena koja to ilustruje je kada Buck sprema svoj novi trik- da u isto vreme uspava 900 ljudi (!!!), međutim okupljeni novinari ne stižu da isprate događaj i evakuišu se u pola trika, jer je upravo pristigla vest da je Jerry Springer imao saobraćajnu nesreću na obližnjem autoputu. Buck i njegov asistent ostaju sami u sali sa 900 uspavanih ljudi! Sve to je premalo čudo spram čvongera na glavi Jerry-a Springer-a.
Malkovich-ev Buck je starokalibarska zvezda, otresita, sujetna, otuđena i vrlo neprobojnog privatnog života, ali i svesna da šou mora (ili može) da traje samo dok ima publike. Troy, koji je zbog posla odbacio školovanje za advokata (tipsku ciglu moderne novogradnje), pokušava da shvati šta želi da postane u životu i, uprkos sugestijama svog oca (igra ga tata Tom), odlučuje da je od zgrtanja para ipak bitnije jurenje te jedne stvari koja nas čini srećnim.
I tu negde kao metafora stare vere, stare magije, starog života funkcioniše Buck-ov najčuveniji trik- otkrivanje kod koga je u publici sakriven njegov honorar. Svi su uvereni da on ima nekog pomoćnika, da u uhu krije transmiter, niko ne želi da poveruje da tu ima neke „magije“, niko (više) ne ume da poveruje da se tu odigrava neko čarobnjaštvo. Svet je postao previše ciničan. I zato nema više mesta za Buck-a.
Tu, u hvatanju „današnjeg trenutka“ ovaj film najviše gubi. Svet oko Buck-a je previše blago žacnut, dok je njegov baš očepljen. „Hanksovski“ (ili Hanks-ov) sentimentalizam je prevagnuo (na sličan način na koji je i njegov režiserski debi, That Thing You Do, bio benigan poput perioda kojim se bavio). S druge strane, i takav tretman priče možemo posmatrati kao (još jedan) stejtment da i dalje ima smisla verovati u „male“ stvari, iako je život oko nas sve veći i veći.
I want to believe.
selektah: 8/ 10
No comments:
Post a Comment