Hounddog je prikazan na Sundance-u 2007. godine (čini mi se) i tada su do zainteresovanih filmofila doprle glasine da su čak i oni retki koji su spremni da priznaju da su film gledali voljni da zbog toga odrade 1000 sati društveno-korisnog rada, kao i da se vrate pod okrilje matične crkve. Naime, u ovom filmu ima scena silovanja dvanaestogodišnje devojčice! A na svu muku ima još nekoliko scena u kojima Lewellen (Dakota) i njen drugar Buddy samo u donjem vešu trče diljem neke selendre na američkom Jugu ili se kupaju u lokalnoj bari. U par navrata se čak i ljube. Što sve ovo čini pedofiličarskim praznikom za oči, a mene još jednom stavlja u poziciju da moram da objašnjavam zašto me ovakve stvari zanimaju (što mi ne pada napamet!).
Nažalost ova vrsta publiciteta (a očigledno nije baš svaki dobar) dovela je do toga da film praktično nije ni ušao u bioskopsku distribuciju i da je završio, kako neko reče, kao “collector’s item”. Što je, možda, kada pogledate film i sasvim zasluženo. Ne zato što je na taj način udovoljeno sve fašističkijim apetitima političke korektnosti, već zato što kao ostvarenje sa umetničkim ambicijama ovaj film nije ništa posebno. OK, Dakotu siliju i, ako me baš vučete za jezik, ta scena izgleda prilično dobro. Da bi dobila kartu za Elvisov koncert, mala Lewellen je namamljena u neku napuštenu šupu, gde mora da izvede svoju tačku (pevanje Hounddog), ali gola. Nakon toga, nešto stariji momak koji je trebalo da joj da kartu navaljuje na nju. Tokom silovanja mi smemo da vidimo samo patnje koje nam dočarava njeno lice. Iz scene izlazimo kroz rupu na krovu kroz koju se vidi samo zaleđeni pogled Lewellen. Sve zajedno ne traje dugo. Čak je mučnije ono što smo sami zamislili.
Hounddog, ako vas zanima da se time bavite, nudi previše simbola za dekodiranje poruke, razumevanje radnje ili (ne) prihvatanje filma. Tu su: Elvisove era i simboličke reperkusije samo tog aspekta, američki Jug, pedesete, zmije, uloga muzike u našem životu, očinske i majčinske figure… Akanje mozga na svakom od njih neće nužno rezultirati isceljujućim saznanjima.
Za mene, Hounddog je priča o muškoj i ženskoj seksualnosti, prelomljena kroz čuvenu Elvisovu pesmu. Mala Lewellen je Elvisov veliki fan i njena interpretacija ove pesme podrazumeva imitiranje ‘elvisovskog vrckanja’ bez pravog razumevanja seksualne konotacije istog. Rediteljka Deborah Kampmeier potom školski nalazi načina da nas upozna sa tim da je Hounddog, zapravo, obrada velikog hita Big Mame Thornton, koja je ovu pesmu izvodila u daleko spiritualnijoj verziji, i takvom izvođenju će i sama Lewellen u nekom trenutku prisustvovati. Kada se nakon silovanja Lewellen razboli ona će ozdraviti tek kada na svoj način (u verziji vrlo bliskoj Big Maminoj) ponovo otpeva Hounddog. Nakon toga Lewellen će napustiti oca i otići sa tetkom.
Ovo feminističko čitanje “Elvisove ere”, koje se uglavnom vidi kao značajan doprinos emancipaciji seksualnosti, predstavljeno je kao (samo) još jedan period brutalne muške dominacije (začetak “modernog pećinskog doba”). A muškarci kao: silovatelji (silovatelj), nesposobnjakovići (mali Buddy koji, ne svojom krivicom, namami Lewellen u šupu), ženo-tabači i retardi (Lewellenin otac) i spiritualni lideri (ugnjetani crnac koji pomaže Lewellen). Žene su: lolitaste frajlice (Lewellen), ženo-tabačoljubive, ali emancipovane bludnice (Lewellenina tetka) ili džizusfrik otkačenjaci (Lewellenina baba).
Možda je sirota Deborah samo želela da kaže da se od životinja ništa drugo nije moglo ni očekivati. Ili da je prevazilaženje animalnog/primalnog/ muškog (izaberite) principa moguće samo kroz patnju, nakon čega počinje viši/ racionalni/ ženski princip (opet dame biraju).
Muškarcima ostaje da međusobno debatuju da li je Elvis bio samo uber-alfa-mužjak koji od (Big) mame nije preuzeo samo ono što je bilo bitno- prometejsku iskru spiritualnosti.
Hezusa mi, raspametih se pišući ovo.
selektah: 5 (zbog Dakote i uvek velelepnog Juga) / 10
NB DVD kopija koju sam ja gledao nije sadržala scenu u kojoj su dvoje nage dece zavezani zmijom dok je u njih upereno oružje, a o kojoj neki komentatori pišu na imdb-u. Mada, sumnjam da bi to uticalo na moje odrastanje.
No comments:
Post a Comment