LESS THAN ZERO

22 godine kasnije








Mislim da sam ovaj film prvi put pogledao nakon što sam pročitao Bret Easton Ellis-ov roman Rules Of Attraction (courtesy of Maja, ako se ne varam). Jedna stvar je pogurala drugu.

Film mi je ostao u sećanju kao zanimljiv i satiričan osvrt na osamdesete... Ha-fakin-ha! Lažem! Kako sebe, tako i vas.

Film mi je ostao u sećanju kao nešto baš dobro. Sećao sam se Downey Jr.-a, zasukanih rukava, sećao sam se da ima neke veze sa gudrom, da je bio zajeban. Da mi se baš dopao. Imao sam manje od 20 godina.

Knjigu do dana današnjeg nisam pročitao. Neki ljudi (oni sa političkim ambicijama) kažu da bi trebalo.

Ali, film smo pogledali tokom Uskršnjih praznika u bioskopu „Braničevska pećina“. Why the fuck ljudi govore vaskršnjih nemam pojma. Elem...

Kakav dosadan i isprazan film! Izgleda malo bolje nego neki srpski (iz tog doba), ali liči na srpski!

Varijacija na Jules-a & Jim-a trougao unutar pohlepnih osamdesetih možda jeste trebalo da bude ono autentično, u inače, sasvim legitimnom sentimentalnom osvrtu na sopstveno (Easton Ellis-ovo) odrastanje, ali film cvrči od ispraznosti. I ono što treba reći pre nego kasnije- vreme ne gazi dobre filmove. Naprotiv.

Marek Kanievska (reditelj) je pre Less Than Zero snimio Another Country (koji nikako da nabavim- anybody?!), a nakon njega praktično da ništa nije snimio (barem narednih 13 godina). Možda su mu publika i producenti zamerili što je motivisanost likova nepodnošljivo kliše (Blair manjak roditeljske ljubavi nadoknađuje kokainom, Julian manjak očeve podrške nadoknađuje spidom, Clay pokušava da bude njihov roditelj iako se prijavio za prijatelja). Julian/Downey dobar deo filma bulazni naokolo kao oznojani fan The Cure i nikome nije jasno kakav je to zapetljani krug u koji se upleo kada svaka druga scena završava time što mu neki od likova nudi pomoć. Dok Blair (hello, Gossip Girl!) još i možemo da opravdamo da u nemoći da pomogne sebi razvija patološku potrebu da spase druge (dosta tanko, ali ajde), zašto onda i dobri Clay grižu savesti što je savladao muke odrastanja i krenuo putem kojim osamdesete češće idu gasi time što stiče obavezu da pomogne svima oko sebe? No, ove stvari i dalje izgledaju jasnije u oko dobronamernog filmofila nego na ekranu.

Kanievska je očigledno nagazio na priliku da osamdesete očepi još pre nego što su završile zaboravivši da će za par godina kasnije opamećena publika s pravom da se pita zašto prati muke likova od flispapira (se tako kaže?), kao i zašto ovaj film sadrži skoro sve klišee koje nosi priča o deci bogataša koja tražeći put u svet odraslih krenu prečicom kroz pejzaže u magli.

Less Than, then...