Svake godine kada dođe FEST Maša me pita koji film bi mogao da joj preporučim za njenu mamu, kao „film za mame“. Traži se, dakle, pre svega čedan film, blago dramatičan, hepiend je poželjan, ali nije nužan, da bude romantičan, ali starovremenski (znači nema jebanja, da ne bi bilo kajanja), bez nasilja, bez kompjuterskih efekata, topao, koji će biti prijatan topik za razgovor i pamtiti se taman toliko dok se „mama“ ili njena komšinica ne sete da se Radina mala udaje u subotu za onog...
Maša obično s prilično nepoverenja zapiše ono što joj ja preporučim. I vi i ona znate zašto je to tako.
Pre nego što pređem na Harvey-a, treba samo da kažem da ni moja mama nije ništa bolja. Kao ni, pretpostavljam, vaša.
I do sada ste, vi, ostali, sve što treba da znate o ovom filmu već shvatili.
Meni ostaje samo da javno prebiram po mozgu šta je jednog tridesetosmogodišnjeg autora motivisalo da sam snimi film za svoju „mamu“. Kao i zašto Dustin Hoffman nije sam sebe ubacio u komu tokom snimanja ovog filma obzirom da je za snimanje istog koristio 0.000009% moždanih aktivnosti. Nije mi jasno ni kako pomenuti reditelj (Joel Hopkins) nije primetio da pomenuti glumac ima 71 godinu, a ne 55 koliko bi Harvey-u-koga-treba-da-poverujemo mogao/ trebalo da ima. A još mi je nejjasnije kako Joel nije primetio kako Harvey-jeva izabranica Kate (Emma „still lovely“ Thompson) ima majku, koja je imala muža i rak, a sada ima suseda, Poljaka, koji u svojoj šupici možda sagoreva leševe, a možda dimi šunke (pošto je jednu poklonio mami) i kako sve to, pa ni „mama“, ne služi apsolutno ničemu. Sem što mama svako malo telefonira Kate ne bi li reditelj i sebi i Emmi prekratio muke Emminog boravka u kadru.
Kad malo bolje razmislim, Before Sunrise je super film (baš kao i Before Sunset). Ovo je, bre, Bridget Jones za babe!
Naše mame su zaslužile bolje.
selektah: ne, mama/ 10
No comments:
Post a Comment