Bonnie i Cheyenne razmenjuju grešne stihove kao da su im se pogledi slučajno susreli u 1850. Što i ne čudi obzirom da se na EP-iju nalaze obrade šest pesama iz perioda s kraja XIX i početka XX veka.
Meni smeta što me ništa čudi dok ovo slušam. Zapravo čudi me jedino to što mi pesme ne prijaju. Lepe su, nežne su, setne su, ali i nekako samesebidovoljne, kao stilska vežba, a ne burica u srcu.
Sally Timms i Jon joj Langford bi ovo pokidali. Pa čak i Handsome Family. O Low i da ne govorim. Mislio sam da će i Bonnie i Cheyenne (fidlerka u bendu Arenett Hollow) malo više zagrebati po prošlosti i naći nešto više od dobronamerne nostalgičnosti. Ove pesme mogle su biti ovako odsvirane i 1923. i 1958. i 1968. (verovatno ne bi, ali...) i 1980. (ne znam ko bi to uradio), ali 2009., nakon svih povampirenih kantri i folk tradicija, i uzduž i popreko prekopane zaostavštine Harry-ja Smith-a, ovo je nekako... neubedljivo.
Ako, pak želite da čujete šta Bonnie ume sa tuđim pesmama vratite se na njegov EP More Revery i grcajte od sreće. Ja jesam.
selektah: **
No comments:
Post a Comment