Ovo izdanje sam sebi pribeležio kao nešto što moram i ja pažljivo da preslušam i promislim još od kada im je Ambrozić na Popboksu dao 9 od 10. Danas vidim da je pristiglo 49 komentara na tu recenziju u kojima ljudi mahom diskutuju o očiglednim žutim stvarima: da li Popboks pravi veštačku scenu na bendovima koji ne vrede baš mnogo, pa je i njihova obilata promocija rezultat tog građevinskog poduhvata, a ne njihovog kvaliteta; ima li života posle Novog talasa; ima li rokenrola u Srba; može li biti rokenrola u Srba; uz tradicionalnu srpsku naviku da opstanak sopstvenog integriteta obezbeđuju time što će nešto pre odgurnuti nego pogurati.
Ja mislim da Popboks ( u saradnji sa Hrčkom) ima legitimno pravo da kreira sopstvenu scenu, baš kao što svako od nas ima pravo da gura kilo govana niz Knez Mihajlovu ako mu je to ćef. Ja mislim da Popboks ima pravo da svakog dana na svom vebsajtu postuje hvalospeve svojim bendovima, jer ne vidim da će to iko drugi uraditi umesto njih. Ja čak ni ne vidim nikoga drugog. I nervira me, baš kao i neke komentatore, što je Popboks dobar ili najbolji, samo zato što je jedini. Što se ostalog tiče- mogu da mi puše svi akteri Novog talasa; rokenrola u Srba ima koliko i Srba u rokenrolu, a može li ih biti više delimično se tiče i mene. Zato ću ja malo pogurati stvari ovim ničim izazvanim pisanjem o (ta) tri benda Nove srpske scene: Nežnom Daliboru, Petrolu i Repetitoru. A vi, umesto da se pitate zašto to radim tek sada (dobrih 5-6 meseci nakon objavljivanja ovih albuma), smatrajte ovo drugim talasom promocije odn. nekom vrstom podsećanja. Ferinaf?!
Energija je oružje trija Repetitor i sasvim lepo stoji njihovim nežnim godinama (da li je iko od njih već duže punoletan?). Uticaji zaista (treba biti gluv pa to ne čuti!) stoje tamo gde ih je Ambrozije locirao (od N-talasa do Boya i Obojenog Programa), ali s one strane bare mislim da bi na Sve što vidim je prvi put Steve Albini prepoznao svaki od svojih bendova (naročito u Izbrisati prijatelja), baš kao što bi se Sebadoh, Pixies, Sonic Youth i Nirvana (kao neki od najmejnstrimnijih referenci) obradovali da čuju da je njihovo seme niklo i u Srbendici. Repetativnost, mešavina primalnog i artizovanog pristupa nojzu ponekad podseća i na nešto iz ovog milenijuma, recimo na Liars u Slamčici i Sve da zaboravim ili Von Bondies u nešto popičnijim temama poput Prosečan čovek ili Zli sin.
Utisak kome ne mogu da se otrgnem jeste da repetitori ovakvom zvuku pristupaju kao naslušani fanovi, kojima je baš ovakav izraz pre stvar nekakve odluke, nego nekakve nužde. Ili potrebe. I to je sasvim legitimno. Međutim, ta vrsta „post“ pristupa sopstvenim sadržajima mora ozbiljnije da poradi na stilu. Cenim da je ovde produkcija ovakva jer se bolje i drugačije nije moglo, a ne zato što se baš ovako htelo. Nemanje para bi možda bio prirodan izgovor za još ogoljeniju i siroviju produkciju, ali ne i za siromašno simuliranje iste. Možda je zato ovaj bend bolji uživo. Ne mogu da tvrdim, gledao sam ih samo jednom i bili su dobri.
Prvi utisak da Repetitor od početka do kraja svira jednu te istu pesmu brisaće se svakim narednim slušanjem i to bez gubljenja utiska da se nalazite u jednom nojz kovitlacu na koji se lepo i lako navići, baš kao i na klaustrofobičnu prazninu Srbendice. Anti-hitovi će doći sami. Moj trenutni je Zdravo za gotovo, 2 minuta i 10 sekundi rastuće nostalgije za Big Black.
Mnogi kao osnovni argument osporavanja svih ovih bendova, pa i ovoga, spominju to što navodno nema vajba između njih i publike koji bi potvrdio njihov kvalitet, a onda i izmerio njihovu veličinu. Što je istina. Ali to je zato što se publika, od perioda kada je poslednji put postojala (ajde da kažemo od građanskih protesta 1996.) prilično promenila. Nestanak javnog prostora za nove, a i stare rok bendove, usled sve tržišnijeg načina poslovanja medijskih kuća, Internet i laka dostupnost stranih izdanja, dominacija plesne muzike u preživelim klubovima doveli su do toga da je postalo nemoguće generisati hit, a mlada publika lagano je razvila neku vrstu pasivnog konzumiranja rokenrola. Taj zombi odnos učinio je da svi još više (žele da) budu kul, da bilo kakva inicijativa izgleda još besmislenije, kao i da svaki bend daleko radije roka u svom embrionalnom formatu, nego da poput Aliena sebi prokrči put kroz grudni koš Srbendice.
Repetitor bi to mogli. Kad bi hteli.
selektah: ****
No comments:
Post a Comment