Don’t Be Denied je jednosatni BBC-ijev dokumentarac o Neil-u Young-u koji dosta ambiciozno pokušava da se pozabavi njegovom celom karijerom. Dobra strana priče je da se matori nadrkandus udostojio da bude intervjuisan i solidno se raspričao. Loša strana je da Young niti zaslužuje niti može da se upakuje u sat vremena nekog programa, koliko god oni koji se time bave bili dobronamerni.
Ispravno je pretpostaviti da je isti trebalo da bude usklađen sa izdavanjem sto godina najavljivanog prvog dela Youngovih bejsment tejpsa pod nazivom Archive 1, što je ovaj još jednom odgodio, po ko zna koji put sabotirajući samog sebe. Pojačanom interesovanju za Young-a svakako je morala doprineti i činjenica da je u godini Obamine pobede njegov anti-Bush-ovski angažman (oličen u prst-u-oko-propagandom izdanju Living With War) svojim entuzijazmom išao ruku pod ruku sa povampirenim interesovanjem (američke) javnosti za političku stvarnost u kojoj žive.
Ipak, šta god da je propušteno da se kaže, SVE JE REČENO u gore navedenoj Young-ovoj izjavi kojom dokumentarac počinje.
Ja sam svoje ogromno neznanje dokrpio sa par zanimljivih saznanja- da je Young imao bend (The Squires) pre svih drugih bendova (Buffalo Springfield, CSNY, Crazy Horse), da mu je Stills među najboljim prijateljima “iako se svađaju kao braća”, da je Hey Hey My My nastala iz džem sešna sa Devo… Muzički dokumentarci su do jaja, jer jedan ogroman period sažimaju u vreme i prostor koji je moguće ispratiti sa nesmanjenom pažnjom, koji jemoguće percipirati u celini. Knjigama sa sličnom tematikom fali zvuk, a i više slika. S druge strane samoškolovanje prostim preslušavanjem same muzike neretko je neizvodljiva disciplina, ako ništa ono zbog vremena koje je potrebno i nesavršenosti našeg bića da se na “duže staze” odupre magiji muzike što je povelika prepreka nameri da istu analitički promišljamo, ako mene pitate. Plus, svečano prisustvo samog autora u dokumentarcu, kakvi god njegovi komentari bili, daje priliku da njegovo delo osetimo onako kako ga ni jedan kritičar ne može dočarati (što nije uvek najbolja stvar, ali je zanimljivo).
Don’t Be Denied zbog svega toga deluje kao jednosatni privju nečega što treba da traje, barem, pet puta duže.
A kad smo kod Neil-a, on ima i novi album.
Neil Young – Fork In The Road (Reprise)
Šta mi prvo pada na pamet u vezi sa njim? Da je tranzicioni, da je na momente funky (Fuel Line), da je dvo-trećinski naklonjen Young-ovom trešt-rok-ojha roku, da možda malo podseća na njegov zajednički album sa Pearl Jam (Mirror Ball), da je produkcija zapostavljena zarad sirovog rokenrol užitka, i sasvim različita od prethodnog, "remasterizvoanog" Chrome Dreams II. Naravno tu je i neprejebivo dobra balada, Light A Candle, sa još jednim neprejebivo privlačnim prizivanjem nekog melanholičnog vesterna.
Ako zanemarimo Living with The War, koji je više bio usklađen sa društvenim, nego muzičkim prilikama, poslednji put kada je Neil Young bio konkurentan tekućim muzičkim tokovima bilo je na potezu od albuma Freedom do pomenutog Mirror Ball. Sve nakon toga bilo je manje ili više neuspešno re-pozicioniranje u sopstvenom ko-ordinatnom sistemu.
Fork In The Road energijom deluje kao Young-ovo samouveravanje da je penzija još daleko i da Bivol koji praši još uvek može da izađe na crtu bilo kom od džekvajtova. Ako nekim slučajem uhvatite bilo koju od ovih pesama u živoj izvedbi u nekoj od preživelih drumskih kafana diljem Amerike to će biti nesumnjivo vanserijski doživljaj. Ali, daleko je Amerika.
selektah: ***minus
No comments:
Post a Comment