Departures je ovogodišnji dobitnik Oskara za strani film.
Departures je, takođe, predvidljivo sladunjava priča o tome kako se prošlost mora ostaviti iza sebe, kako se život mora živeti sa onima koje volimo, a smrt gledati u oči čak i kada stoji pred nama.
Departures je mali predah, za sve koji su to tražili, od horor filmova i onih drugih zbog kojih BIA već lagano kompilira moj dosije.
Kobayashi je čelista koji ostaje bez posla, vraća se u rodno mesto i postaje „pripremač mrtvih za mirno putovanje na onaj svet“- drugim rečima u (pretpostavljam) drevnom japanskom ritualu on pere, presvlači i šminka leševe, pre polaganja u kovčeg. Njegov posao, naravski, ostavlja traga i na njega i na sve oko njega, ali mu pomaže da na isti način pokopa i neke delove svoje prošlosti.
Departures, kao i većina (u potrazi za boljom definicijom) „ne-holivudskih filmova„, ima sjajnu premisu čija egzotika se tokom filma nemilosrdno rabi kroz nekoliko „varijacija na temu“. Potporni dramski elementi su uglavnom dekorativni i svojom holmark sentimentalnošću umivaju opori ukus glavne teme. Tj smrti. Koja ama baš nikako nije prijatna.
Isprepletite sve to muzikalnim montažnim sekvencama tokom kojih Kobayashi performira na čelu, a čija art direkcija retko prelazi kvalitet MTV spotova Vanessa Mae, i dobićete simpatično parče ekranizovanog Discovery-ja zbog koga babe stavljau trajnu i dolaze u Sava Centar.
Ono što donekle izvlači stvar jeste što reditelj Yojiro Takita kontinuirano ubacuje vrlo sofisticirane, skoro crnohumorne detalje kojima dočarava „ljude u susretu sa smrću“ i prava je šteta što ta linija „dramske obrade“ nije bila noseća osovina ovog filma.
Na kraju moram da citiram komentatora sa imdb-a koji je za ovaj film napisao- da je Akademija morala da se suoči sa tim da film iz Azije prepun smrti, leševa i kovčega nije horor film. Hafakinha, majstore!
selektah: 6minus/10
No comments:
Post a Comment