Treba stvarno biti netalentovan kao Jennie Livingston i snimiti film koji traje jedva 80ak minuta, bavi se njujorškom gej i dreg scenom osamdesetih, a dosadan je kao nedeljno popodne sa Leom fakin Kiš! Wikipedia joj malčice staje u odbranu iznošenjem činjenice da mučenica nikada nije išla u filmsku školu, implicirajući da je tokom sedam godina, koliko je bilo potrebno da se sve ovo snimi, izmontira i sinhronizuje, ipak najviše rabljen njen entuzijazam. Zato- bravo za Jennie, ali ove “legendarne” mome zaslužuju bolje.
Jasno je da problem nije u sadržaju. Intimne ispovesti Venus Xtravaganze (ubijena dve godine nakon snimanja prvog dela materijala), Pepper LaBeija i Willie Ninja-e (svi RIP) i drugih odišu istim “money greedy” materijalizmom osamdesetih, a bekstvo u neki drugi svet (najbolje nalik onom iz Dinastije) čini se kao jedina smislena kompenzacija za sve muke koje su ih snašle od kada su spoznali da su: crni (ili latino), ponosni i gej.
Kroz poprilčno ofrlje nabacan materijal upoznajemo ekipu čiji se javni (i jedni) život vrti oko “Ball” svečanosti na kojima svi oni paradiraju kao manekeni (u otužnom pokušaju samoglamurizacije), plešu “vogue” (neka vrsta stilizovanog fajtanja razmenom plesnih i manekenskih poza, znate već- strike a pose, vogue…) i dobijaju “oskare” za najrazličitije moguće uloge- najdoteranije dreg curice, najstvarnije "obične devojke", najopakije muškarače… Sirotinjski produkcioni uslovi u kojima je ovaj film nastao neplanirano su doprineli efektnijem naslućivanju bede u kojoj većina junakinja živi, kao i nužnosti imanja sna kao jedinog pozitivnog pokretača u životu.
Filmu je zato možda bolje pristupiti kao reportažnom kolažu i, verovatno, retkoj kulturno-istorijskoj građi koju treba (valja se) iskonzumirati zarad lične opšte kulture, nego se nervirati, kao ja, što, pre svega, kontekstualizacijom “legende” dreg scene nisu dobile verifikovano mesto koje im pripada u istoriji Njujorka, a onda što boljim istraživačkim radom i potonjom sistematizacijom istog nije kreirana poetskija i bogatija celina. I tu bih završio ovu minijaturu koju sam ovako napisanu mogao da objavim i u Politici. Fuck.
Boring nije sigurno. 100%.
ReplyDeleteFilm jeste skroz strejtforvard, i polu-amaterski. I sjajno je sto nije ispoliran, sto taj amaterizam izbija iz svake scene.
Pun je amaterskog (tj. iskrenog) entuzijazma. Sto takodje znaci bez filtera, nametanja vizure, "ciljane" montaze, losih uticaja/zelja bitnih elemenata u stvaranju filma, i sl.
Sta ti je verifikovano mesto u istoriji NY? Drag je poceo u tom gradu mnogo godina ranije. Tako da je ovo moment in time samo za ove ljude koji bi inace prosli nezapazeno, ali su ostavili traga - indirektno. To znamo danas.
Doduse, ja sam filmu pristupila samo kao dokumentarcu koji je fascinantan i istovremeno nesumnjivo tuzan, samo zbog sadrzaja, upravo.
Takodje, likovi u filmu nisu bili money greedy. To nije poenta, iako su im pare bile potrebne. Ovi drag balls su se odigravali kasno nocu, kada se zavrse "smene", sa uradi-sam haljinama i kostimima, cesto ukradenim... Vise se tu radi o priznanju i pronalazenju sebi slicnih, nego o jurnjavi za parama i slavom. Taj drugi put je drugaciji. Ovi ucesnici nisu dobijali pare kao nagradu za pobedu. Sada, sto su se oni hranili slikama iz Voga (npr), pa kopirali Supers, to je drugo. Imitacija i uzivljavanje, i beg od bede.
Mislim, koje su opcije ako si small town boy? Otisla od kuce, bez para, klinka. I muskarac. I stigla (stigao) u nacisto divlji i surov NYC ranih 90ih (tj. kasnih 80ih). Sta radis kad si sam, odbacen, bez opcija i ne pripadas nigde?