LJUBAV JE... kada se dvoumite da li da onom koga volite stavite malo više ili malo manje šećera u kafu

Patrick Wolf – The Bachelor (Bloody Chamber)





Znam ko je Patrick Wolf. Elektro-pop momak, neka vrsta post-modernog Gary Numana za generaciju odraslu na veštački bojenom mleku, neskafe dekadenciji i oskarvajldovskom paradoksu da je nemoguće stvarno voleti, jer čovek nema dovoljno vremena ni da sebe obožava.

Nisam se do sada previše interesovao za njegov rad, jer me fizički, a možda i simbolički podseća na Owen-a Pallett-a iz Final Fantasy, za koga držim da sebe doživljava previše ozbiljno. A od uobraženih pedera jedina napornija stvar je slušati Anu Ivanović kako priča. A možda je to samo zato što je Wolf violinista kao i Pallett.

Iz drugog pasusa bi trebalo da bude jasno da smo Patrick i ja, ipak, ok.

Njegov novi album je „ludilo“. Ne u značenju koje bi tim izrazom najmlađi članovi Demokratske stranke opisali kafanske nastupe Borisa Tadića, već više kao medicinski zaključak šta bi mogao biti uzrok pravljenju got-elektro-pop ploče koja je toliko besramno treš da predstavlja zeitgeist onoga šta bi ova civilizacija trebalo da sluša umesto Britney i Lady Gage dok juri ka svom ponoru.

Odakle da počnem, od toga da se na ovom albumu servira irska muzika (Thickets, Blackdown) sa istim petparačkim ciljem kao u filmovima Kena Loucha, ili da Wolf-ovo pevanje povremeno (Hard Times, Who Will) deluje identično kao kad slušamo got-vojvodu Veljanova (ex Deine Lakaien), ili da su orkestarski aranžmani u setnijim delovima (Damaris) toliko setni da ste sigurni da iza njih mora da stoji James Titanic Horner (a ne stoji). U The Sun Is Often Out Patrick se čak namerio na nordijsku himničnost jednih A-ha. Namerio i uspeo, to sam hteo da kažem. U pesmi Thesus se pojavljuje čak i Tilda fakin skeri Swinton.

Inspirisan istom potrebom koju je i Bowie imao tokom većeg dela svoje karijere, da se bude na više („in“) mesta u isto vreme, Patrick Wolf se ponaša kao neko ko više ne sumnja u svoj talenat- arogantno, ambiciozno i povlađujući niskim strastima. Zbog toga je ovaj album i genijalan (Count Of Casualty, Oblivion), i obavezan za sve koji žive i rade u 2009-oj (post-got bluz The Bachelor, Who Will ), ali ne i koinzistentno (se tako kaže?) remek-delo (getjorbutsasta Battle, presimplsimplmajndovska Blackdown).

Pucaću sebi u Ahilovu petu ako moj prijatelj Nenad ne bude rekao da je ovo nešto najbolje što je ove godine čuo.

selektah: ****

P.S. Wolf je inače samizdao ovaj album po principu pretprodaje akcija za njegovo snimanje i podele profita sa investitorima nakon objavljivanja. Srpski bendovi se i dalje nadaju da će PGP okrenuti ćurak.