Slušajući aktuelni Marčelov album čovek lako može da stekne utisak da se Marčelo unutar hip hop komune oseća kao Čeda Jovanović u srpskom paralamentu. Svi ga mrze i osporavaju, svi misle da krade (rime), da je peder, narkoman, zavide mu na mladosti i talentu (Marčelu, ne Čedi). Onaj ko je iole slušao hip hop zna da reperi lako padaju u tu vrstu paranoje, kao i da je to jedna od najčešćih matrica za samo-propagandu. Onaj ko zna Marčela, do sada je znao da je on iznad toga i da ume bolje. Onaj ko zna kakvo je stanje na srpskoj mejnstrim/ estradnoj/ hip hop/ beogradskoj hip hop sceni zna da pop kultura i svi njeni činioci danas žive na takvoj margini da sem u slučaju napadno ekstravagantnog stradanja nekog od aktera (zakačili ga za jaja na slovo U Shopping centra Ušće, recimo) nema šanse (ali nema šanse!) da bilo šta što se tu dešava bilo koga zanima ili bilo kome znači. Sem onima koji samo tu mogu da budu.
Sve to stvara utisak da se Marčelo braneći se od nekih stvari guši u prašini koju je sam podigao. Ne kažem da izmišlja ili laže, ali mislim da je mogao da zaviri dublje među stvari koje ga iskreno čačkaju i nađe nešto zanimljivije. U krajnjem slučaju on sam nas je na to navikao.
Treći album, manje-više za sve ozbiljne autore predstavlja pokušaj da urade nešto novo, drugačije, da provere šta bi sve mogli. I tu je Marčelov pokušaj da pobegne od klasičnih hip hop podloga za svoje rime vredan poštovanja. Ali, i nije naročito uspešan. I za to je sam kriv više nego što će hteti da prizna.
Prema sopstvenom priznanju Marčelu „Štulić, Mladenović i Čorba“ više znače nego „2Pac i Biggie“. Gde bi ovo prvo, u rečenom kontekstu, trebalo da bude njegovo iskreno priznanje, a ovo drugo folirantsko kićenje nekih tamo. A sve je zapravo stvar ukusa. Ono što je Marčelo demonstrirao na Trećoj strani medalje, barem kada je traženje pravih (i inspirativnih) matrica u pitanju, je da je sve pobrojane trebalo da ostavi na polici sa drugim dragim uspomenama iz mladosti, a da se profesionalnije posveti istraživanju šta je danas u svetu novo/ progresivno/ moderno/ drugačije. Ili bolje čak i od Mars Volte.
Ne kažem da bi ga to odgovorilo od druženja sa romskim orkestrom Kal, čiji rezultat (Krasnokalipsa) zvuči kao No Smoking Orchestra. Pa ko voli, ako voli... Ili da je duhoviti retro-feeling Tri želje bio šarmantan, ali na konceptualnom albumu Đorđa Miljenovića, kao i da ovaj baš ne mora da kopipejstuje ideje gde god mu se ukaže prilika. (Aktuelni) singl Ponos je verovatno najveći promašaj na albumu, ako ništa zato što su standard za takve stvari kod nas (malo repa, pa presečeno curom dobrog glasa) postavili Moby Dick, Đogani i ekipa. A Ponos zvuči irelevantnije nego ovi turbo-pop veterani u svoje vreme. Isto važi i za još jednu Wikluhovu (de si, Gru?) produkciju- (Kata)strofe Bola. Kad sam već zaređao sa krpljenjem Medalje onda ću još reći da je zajebancija Slova bila duhovita prvi put i to kad se zvala Geto. Ili je ova repriza konceptualna?
Huh. Mislio sam da sam završio. Ali i grand finale, Svetla Gore, kao, pretpostavljam, uživo uspešnija verzija mešavine repa i roka, zvuči ogavno. Ogavno iz 1994. (mislim da su do tada Asian Dub Foundation bili i dosadili nečim sličnim).
I na kraju, TREBA reći da Marčelu mnogo bolje prijaju Smajlijeve i Dr Dra-ove produkcije. Eminemovska Neko treći možda reprizira i za Marčela i za Eminema već viđenu „preteću“ atmosferu, ali sa raspomamljenom sint deonicom koja pulsira u pozadini, kao novim elementom, ovo je za koplje iznad svih onih sa kojima se M obračunava. Nešto slično važi i za Mrak.
Meni lično najbolje su i ((ne)očekivano) najnekomercijalnije Mimohod i, verovatno pravi ponos ovog albuma- Tri prsta. Ova prva je audio-sličica paranoje unutar koje Marčelova slika sveta deluje umetnički nadahnutije nego što smo to navikli od hip hopa.
Sasvim druga priča je Tri prsta, koja, nažalost, stiže deset (ili petnaest) godina kasnije nego što je trebalo. Protkana Jenđama (srpske Trio Bulgarka?!), preko sporokotrljajućeg ritma marša, ova pesma otkriva nam kako tata-patriota dočekuje sina sa fronta, koji je od granate izgubio baš ona „tri prsta“. Vanserijska stvar još dok je bila na papiru, verujem. I fenomenalan primer kakvim stvarima i na koji način Marčelo treba da se bavi, kakve teme treba da juri po Srbiji (jer joj toliko duguje, hteo ne hteo!). Na muzičkom nivou Tri prsta uprkos kombinaciji nekoliko vrlo bazičnih, da ne kažem- konzervativnih, elemenata zvuči opako moderno i pokazuje da se, ipak, može kad se hoće.
selektah: **1/2
NAPOMENA: Nema nikakvog posebnog razloga zašto ovaj album tek sad recenziram. Nisam bio motivisan da se njime bavim ranije, niko mi nije naručio recenziju istog, a sad smo se nekako slučajno sreli.
Koliko ja znam suština hopa je da ima poentu (pleonazam, ali postoje i oni koji će razumeti), a ovaj Marčelov album, kao i svi prethodni, dokazuje da je njegov autor možda jedini hoper u ovoj našoj zamlji koji je toga svestan. Slažem se da je "Tri prsta" najbolja pesma(ali najbolja među odličnim), a što se ostalog tiče, ne osećam potrebu da komentarišem, i da sada, kao, branim Marčela, jer smatram da je on već sve sam rekao, BAŠ u tim pesmama.
ReplyDelete