L’INSTINCT DE MORT/ L’ENNEMI PUBLIC N.1

Zašto Francuzi vole vino, sir i nasilje? Ili, još bolje- uživanje u vinu i siru može razviti ozbiljnu strast za nasiljem







Niko se ne bavi nasiljem lepše i nasilnije nego Francuzi. Njihova glamurizacija nasilja, pretpostavljam, počiva na hedonizmu kao nacionalnom opredeljenju. Ako život treba živeti punim plućima, onda ga i treba oduzimati sa isto toliko radosti. Žrtve nasilja moraju da budu oni kojima je život najviše dao, lepi, mladi, zgodni i seksi. Nasilje mora da traje ne samo da bi se gledalac naslađivao ili zgražavao nad fizičkim patnjama žrtve, već i da bi svaka od pomenutih kategorija (lepota, mladost, atraktivnost, seksipil), a i mnoge druge, potpuno sagorele kao najživopisniji simboli života.

U francuskim filmovima (govorim o nekom naraštaju stvaralaca koji namerno ili slučajno dolaze nakon Irreversible, Gasapra Noe) oduzimanje života postaje najživotniji deo filma. Sve pre toga manje-više predstavlja uprloženu stvarnost, opet, manje ili više osmišljenu na rutini čiji su odbrambeni mehanizmi sasvim zakržljali.




I sad, dok vi pravite odmor od velikih misli, podsetiću vas (ili uputiti) na porodični pokolj u Haute Tension, na problematični porođaj u A l’interieur, na nepravednu pravdu u .MR 73 ili 36 Quai Des Orfevres ili na žitija mučenika u Martyrs. Među nasilnicima svoje mesto ima i priča o francuskom gangsteru Jacques-u Mesrine-u (čita se Merin, naročito u njegovom prisustvu), momku koji je tokom šezdesetih i sedamdesetih žario i palio Francuskom. A i Kanadom.

Čast da odigra ovog simpatičnog psihoa pripala je verovatno najboljem glumcu današnjice- Vincent-u Cassel-u.

U filmu, zapravo u dva zasebna filma (koja ukupno traju preko četiri sata), pratimo priču od Jacques-ovog povratka iz Alžira do njegovog stradanja u zasedi koju mu je mučki i posve nezakonski priredila francuska policija. Jacques je bio psiho. Možda je na to uticala kontroverzna služba u Alžiru, a možda bi Freud utvrdio da je sve to posledica pasivne očinske figure.






Tokom dvadesetak godina aktivnog života, Jacques je bio više puta u zatvoru i isto toliko puta je bežao iz njega. Pljačkao je samo banke i kasinoe, robinhudovski ubeđen da krade od još većih lopova. Vedrina sa kojom ga Cassel igra povremeno priziva srčanost Newmana i Redforda (iz njihovih dana), ali kod Mesrine-a sve je to samo samodopadljivo šarmiranje puka.



Jacques Mesrine nije bio sadista. Ali oba filma ne kriju da je bio brutalna mašina, spreman da eksplodira na najmanji pomen čačkanja njegovog ega. To najbolje zna novinar koji ga je oklevetao da je razulareni manijak koji se izdaje da radi u interesu naroda. Njega je Mesrine prvo namamio u nekakvu pećinu na intervju. Tu su ga dočekale upaljene sveće kao u crkvi, zatim ga je skinuo, pretukao i na kraju mu je pucao u glavu. (Ovaj je preživeo!)




Tih dvadeset godina bile su burne i za Francusku. Reditelj Jean-Francois Richet (rimejk Assault On Precinct 13) pravi paralele između divljanja građanskih/ ljudskih sloboda i divljanja jednog građana i čoveka, ali to je ogromna tema za analizu. A ja, ipak, nisam baš toliko neozbiljan da bih se upustio u nju.

Sam film nepotrebno traje “kao dva filma”, dočarava previše Mesrine-ovih akcija i nema baš najjasniju ideju kako da Mesrine-ov emocionalni bagaž (ženu, decu, stare roditelje) izbalansira sa gangsterskim životom. Previše insistira na hronologiji, a premalo na dramskom uobličavanju građe, sa jednom centralnom idejom. Ono što je razlog zbog koga treba da gledate ovaj film (pored svih do sada spomenutih) jeste ležeran ton, povremno čak i komičan, sa kojim Richet tretira neke momente Mesrine-ovog života. Oni bude naše simpatije prema njemu, ali i objašnjavaju koliko je zavodljivu harizmu Jacques Mesrine imao.

Ja sam ostao zadivljen sa kojom lakoćom Vincent Cassel u trenutku ostaje bez osmeha i postaje vrh svog pištolja koji se, već, dimi.

selektah: 8 za oba filma/10 (iako je jedan malo bolji, a drugi malo lošiji)