Sve je u srcu! Sve.
1984. na nekom mega-festivalu u Japanu nastupili su Scorpions, Whitesnake, Bon Jovi i Anvil. Samo jedan od njih nije postao mega-popularan i prodao milione ploča.
Kada se na početku ovog filma pojave Lars Ulrich, Slash, Lemmy, baja iz Slayera i počnu da pričaju o tome kako su Anvil „kool“, „opasno dobri“, kako imaju jako puno poštovanja za njih i kako nikome od njih nije jasno zašto taj bend nije postao superslavan, prva misao koja vam prolazi kroz glavu je- hej, kako su uspeli da sakupe i nateraju sve ljude da ovako uverljivo lažu o ovom izmišljenom bendu.
Onda upoznajemo i Anvil, tj alfu i betu benda koji postoji već 30inešto godina- frontmena i gitaristu Lipsa i bubnjara Robba Reinera... Čekaj, čekaj... Robba Reinera, zar se ne zove tako reditelj filma This Is Spinal Tap... Kakav duhovit omaž. Ovo je sigurno docu-spoof!...
A onda počinje priča o Anvil. O prošlosti i sadašnjosti. O nadanjima i stradanjima. O verovanju u sebe i imanju srca. Odjednom postaje jasno zašto metalci nikada neće biti kul, ali će najsrčaniji među njima uvek zavređivati naše iskreno divljenje i poštovanje. Čak i naše suze (Maša je spavala dok sam ovo gledao, te sam u par navrata mogao da pustim suzu, što, inače, činim samo uz filmove).
U prvom delu filma pratimo bend tokom „svetske“ turneje koju im je organizovala jedna Italijanka koja je njihov fan. Bend seriju nastupa započinje na festivalu u Švedskoj gde u bekstejdžu sreće razne poznate ljude sa kojima su počeli, ali njih se malo ko seća. Nakon toga slede ponižavajuća iskustva svirki po staroj i novoj Evropi pred pedesetak ili manje ljudi, a sve biva krunisano hedlajning setom na festivalu Masters of Transylvania na kome su nastupili pred 174 ljudi. Dajući sve od sebe kao i uvek. I kada Lips na kraju nastupa stoji sa par rumunskih fanova i objašnjava im kako je čitava ova turneja organizovana za vreme njegovog godišnjeg odmora, a da se nakon toga vraća na posao (kao razvozač hrane za vrtiće ilitakonešto...), svaka razlika između „idola“ i njegovog „sledbenika“ je izbrisana. A vama podrhtava brada.
Svoj trinaesti album This Is Thirteen bend snima sa legendarnim producentom Sabbatha, CT-ijem. Pare za produkciju dala je Lipsova sestra Rhonda. I to je samo jedan od trenutaka kada Lips-ova ili Robbova porodica biva uvučena u priču, s pravom zapitana koliko sve to, nakon trideset godina jalove jurnjave za uspehom, ima smisla. Ali, niko od njih se ne ruga entuzijazmu.
Ovaj rokumentarac ne manjka rokom. Svađa između Lipsa i Robba tokom snimanja Trinaestice jedna je od najnepretencioznije uhvaćenih sekvenci „velikog prijateljstva“ gde je emocionalni angažman učesnika toliki da izgledaju kao dva bračna druga. Što situaciju, s obzirom da su u pitanju dva ostarela metalca, čini tragikomičnom. I u tom neprekidnom kontrastiranju detalja iz megalomanije koja je lajfstajl svakog metalca i malecnih, ponekad ponižavajućih, ponekad superdirljivih, trenutaka iz njihovih privatnih života promiče priča o verovatno najvećem najnepoznatijem metalskom bendu, čiji old-skool metal na tragu Maidena i nije toliko loš.
Nemojte da prekinete film čim krene špica, tu i tamo projuriće po koja epiloška informacija o članovima benda, ali trenutak za plakanje je na samom kraju kada se pojavi crno-bela fotografija iz 1985. na kojoj su Lips i Sacha Gervasi, reditelj ovog filma, kada shvatite da je čitav ovaj film fanovskih ruku delo. U tom trenutku učiniće vam se da sve ima smisla, svaki napor, srca će vam se napuniti nadom, a kosmos će čovečanstvu dati još stotinak godina fore.
selektah: 10/ 10
sram te bilo...ne znas ko su Anvil, a onamo si nesto slusao Cradle of Filth...c,c,c, bas si me razocarao...ali film je odlican, sve pohvale za recenziju
ReplyDelete